Život glumice Marijane Mikulić, poznate po svojim ulogama u serijama kao što su “Mrtve ribe” i “Lud, zbunjen, normalan”, daleko je od onog kakav bismo mogli zamisliti gledajući je na malim ekranima.
- Iako je na sceni bila ne samo talentovana nego i emotivna, iza kamere, van svetla reflektora, njen život je ispunjen borbom, ljubavlju, odricanjima i neizmernom posvećenošću svojoj porodici. Marijana je majka tri sina, od kojih je jedan, Jakov, dete sa posebnim potrebama. Za nju, život je svakodnevna borba za balans, ali i neprocenjiva radost.
Ona ističe da je njena porodica, a posebno sinovi, uvek bila u centru njenog sveta. Najstariji Ivan, zatim Jakov, koji ima dijagnozu autizma, i najmlađi Andrija, njeni su najveći učitelji i motivacija. Marijana se često osvrće na pritiske koje društvo nameće majkama. Prema njenim rečima, okolina često ima jasno određena očekivanja o tome kako bi majka trebalo da živi. Ona mora biti savršena — raditi, biti dostupna deci, brinuti o domu, ne žaleći se. Međutim, Marijana je jasno stavila do znanja da život, u stvarnosti, ne funkcioniše tako. Za nju, pravo majčinstvo ne podrazumeva savršenstvo, nego davanje svega što je moguće i podnošenje nesavršenosti. U jednom trenutku izjavila je: „Više se ne trudim da budem ono što okolina zamišlja. Da se igram sa decom i ne žalim se, nije realno.”
- Jedan od najizazovnijih trenutaka u njenom životu bio je trenutak kada je njen srednji sin Jakov dijagnostikovan sa autizmom. To je, kako je sama rekla, bio trenutak koji „preseče.” Za nju, to nije samo dijagnoza, to je prelazak u novi svet. Početi iz početka, naučiti „novi jezik” i novi ritam života postalo je njeno svakodnevno iskustvo. Iako mnogi ljudi ne znaju kako da reše situaciju sa decom koja imaju specifične potrebe, Marijana veruje da im je potrebna sistemska podrška, logopedi, asistenti i, iznad svega, empatija, a ne etikete. U njenom životu, čak i mali koraci napretka Jakova, poput toga da je naučio novu reč, postali su najveći uspesi. „Kada nas pogleda u oči ili se nasmeje, to su naši najveći uspesi”, priznaje sa puno emocija.
Pored Jakova, njeno starije dete, Ivan, suočava se sa ADHD-om, poremećajem pažnje i hiperaktivnošću, što takođe donosi izazove. Pre nego što je Ivan upisao srednju školu, bio je suočen sa poteškoćama u prilagođavanju na novu sredinu, a Marijana se tada posebno posvetila njemu. Međutim, upravo u tom periodu, njen muž bio je odsutan, jer je radio u Nemačkoj, pa je Marijana bila prepuštena da balansira između karijere i majčinstva, što je bilo veoma iscrpljujuće. „Danju sam glumica, noću majka,” kaže ona, osvrćući se na to teško vreme, kad je pokušavala da ne zaboravi ko je zapravo ona sama.
- Iako je Marijana uvek nastojala da se posveti porodici, bila je suočena sa velikim životnim izazovima. Najveći od njih bio je period kada je Jakov dobio svoju dijagnozu, što je doveo do toga da su morali prodati stan i preseliti se u novu kuću. U tom periodu, brak Marijane i njenog muža bio je pod velikim stresom, jer su oboje bili pod pritiskom da balansiraju svoje profesionalne i porodične obaveze. „Shvatila sam da ako ja ne budem dobro, neće biti ni moje dece,” priznaje. Naučila je, kako kaže, da se brine o sebi, jer je u tom trenutku shvatila koliko je to važno za sve u njenoj porodici. U tom periodu, naučila je da „ne traži savršenstvo,” i da se pomiri s tim da se životni izazovi ne mogu savladati bez grešaka i padova.
Međutim, bez obzira na sve teške trenutke, Marijana je uspela da pronađe unutrašnju snagu i prihvati da se život ne može idealizovati. Porodica nije savršena slika, ona je zbir ljudi koji ponekad plaču, viču, ljube se i mire, to je pravi život. Danas, Marijana govori smireno, s puno samoprihvaćanja i mudrosti. Naučila je da je roditeljstvo sa decom koja imaju specifične potrebe i borba u braku nešto što mnogi ljudi ne mogu ni da zamisle, ali ona veruje da je dovoljno da bude samo majka koja voli. Za nju, „to je dovoljno.”
- S vremena na vreme, Marijana je delila i sretne trenutke sa svojim sinovima na društvenim mrežama, često govoreći o tome kako izgleda njegov svakodnevni život. U jednoj objavi, ona je pisala o Jakovu i njegovim terapijama, izazovima koje nosi njegov specifičan način života, ali i ljubavi koju ona svakodnevno ulaže u njega. Jakov je, kako piše, u vrtiću dva i po sata, ali mora pratiti strog režim ishrane i terapija, dok ona, iako iscrpljena, pronalazi trenutke kada može da popije toplu kafu i osveži se.
Na kraju, Marijana Mikulić poručuje: „Ja nisam superžena. Samo sam majka koja voli. I to mi je dovoljno.” Ovim snažnim rečima, ona jasno pokazuje snagu žene koja je spremna da se suoči sa svim izazovima života i da se ne povuče pred njima. Njena priča je inspiracija svim majkama koje se bore za svoju decu, ali i podsećanje da ni majke, ni roditelji nisu savršeni.
