U današnjem članku, ljubavna priča Marine Abramović i Ulaja donosi ne samo emocionalnu, već i umetničku dubinu, jer je njihova veza bila više od obične romanse bila je umetnost.
- Ovaj jedinstveni par proveo je dvanaest godina zajedno, puneći svoje živote strastima, kreativnim izrazima i komplikovanim odnosima. Iako su svoju vezu temeljili na umetnosti, njen kraj bio je duboko emotivan, razoran, ali u isto vreme – snažno značajan.
Na početku njihove ljubavne priče, Marina i Ulaj su se posvetili stvaranju zajedničkih umetničkih dela koja su pomerala granice. Njihov poslednji performans, „Ljubavnici“, bio je simbolični izraz njihovog razlaza. U ovoj izvedbi, oni su započeli hodanje sa suprotnih krajeva Velikog kineskog zida, s planom da se sretnu na sredini. Međutim, umesto venčanja, njihov susret označio je kraj njihove ljubavi, što je bilo izuzetno emotivno iskustvo. Marina se prisetila da su se razdvojili 1984. godine, kada su prestali da veruju u ono što su započeli. Osećanja između njih su postepeno izbledela, dok su se sukobi i nesuglasice samo povećavali.
U periodu kada je njihova veza bila na ivici raspada, Marina je iskusila duboko emocionalno razočaranje. Otišla je u Bangkok, željna da sazna s kim ju je Ulaj varao. Osećajući se povređeno i bespomoćno, Marina je predložila drastičan korak – trojku – nadajući se da će time ponovo povratiti kontrolu nad situacijom. Iako je izvodila tu akciju fizički, unutrašnje je bila potpuno slomljena. Osećala je prazninu i duhovno iscrpljenje, što je jasno izraženo u njenom sećanju na tu noć: „Ležala sam pored njih, budna, mrtva iznutra.“ To je bio trenutak kada je ljubav prema Ulaju zaista umro.
Međutim, i dalje je postojala nada u Marina, želja da nešto spase iz ove veze. Počeli su zajedničko hodanje po Velikom kineskom zidu 1988. godine, ali se i dalje osećala nesanica, bol i neprijateljstvo. Nisu više bili ljubavnici. Nakon što su završili dug i težak put, sve što su imali bilo je prazno prisustvo, bez entuzijazma. Marina se setila kako je Ulaj poslao poruku u kojoj je govorio da je hodanje po zidu najlakša stvar na svetu, što je još više pogoršalo njeno stanje. Ta poruka je izazvala ljutnju i tugu jer je ona, dok je hodala po planinama, bila iscrpljena i fizički i emotivno.
- Njihov susret u junu 1988. godine bio je još jedan korak ka definitivnom razdvajanju. Marina je čekala tri dana na savršen pejzaž za slikanje, ali kad su se konačno sreli, nije bilo ljubavi u njegovom zagrljaju. U tom trenutku, Marina je saznala da je Ulaj već imao novu ljubavnu vezu, sa ženom koja je bila trudna. Iako su i dalje završili zajednički umetnički rad, Marina je bila slomljena, jer je njihov odnos bio toliko blizak da je postao „životna umetnost“, čija propast je bila rezultat banalnih svakodnevnih nesuglasica.
Marina je godinama ćutala o ovom emocionalnom kolapsu, jer nije mogla da prihvati neuspeh. Njena umetnost je bila žrtvovanje, a veza sa Ulajem postala je više nego samo ljubavna – bila je umetnost koja je činila njihov život posebnim. Ipak, umetnost koja ih je povezivala nije mogla da spasi njihov odnos.
Dve decenije nakon njihovog razlaza, u 2010. godini, Marina i Ulaj su se ponovo sreli, ali ovaj put u tišini. Ovaj susret u njujorškom Muzeju moderne umetnosti bio je poslednji trenutak njihovog zajedničkog života. Iako su sedili naspram jedno drugog, ćutali su. Ta tišina je bila snažna, jer je Marina osetila sve emocije koje su pratile njihovu vezu, od početka do kraja, u tom pogledu. Iako je to bio oproštaj, oboje su shvatili da su prošli kroz nešto duboko i značajno.
Nakon što je Ulaj preminuo 2020. godine, Marina je otišla na meditaciju u Indiji. Iako su imali i pravne sporove tokom godina, na kraju su pronašli mir. Njihova ljubavna priča je bila više od jednostavne romanse. Ona je postala umetnost koja je pratila njihov zajednički put, pun uspona, padova, i, na kraju, tišine koja je govorila više od svih reči.Ljubavna priča Marine Abramović i Ulaja nije samo priča o umetnosti, već i o tome kako ljubav može biti duboka, destruktivna, ali i lekovita.
