Marina Tomaševič nekada je imala život koji su mnogi mogli samo da požele porodicu, dom i siguran posao. Ipak, splet nesrećnih okolnosti, pogrešnih ljudi i bolesti koje je dugo ostajala neprepoznata doveo ju je do tačke s koje je malo ko uspeo da se vrati.
- Njena priča o gubitku identiteta, pamćenja i doma dirnula je čitavu Rusiju, ali i širu javnost, jer je pokazala koliko tanka može biti linija između sigurnosti i potpunog pada.Prije pet godina, prolaznici su svakodnevno viđali ženu koja je živjela u šatoru od granja na rubu Rostova. Govorila je da je poreska inspektorka i da joj ništa ne treba. Ljudi bi prolazili pored nje, navikli na prizore beskućnika koji su s vremenom postali dio gradske svakodnevice. Niko nije slutio da iza njenog pogleda punog praznine stoji nekadašnja bogata naslednica — Marina Tomaševič.
Jedina osoba koja je zastala pored te žene bila je Natalija Gončarova, obična stanovnica Rostova koja nije mogla da ignoriše prizor žene i njenih pasa kako pokušavaju da prežive u hladnoj šumi. Dok su drugi okretali glavu, Natalija joj je prišla, ponudila pomoć i pitala za ime. Odgovor je bio kratak: „Zovem se Sonja Lenjiva. Ništa mi ne treba.“
- U tim rečima nije bilo agresije, već umora i izgubljenosti. Natalija je ubrzo shvatila da „Sonja“ svakog jutra odlazi na „posao“ — pretura po kantama, skuplja ostatke hrane, a potom se vraća svojoj kolibi i deli plen sa psima. Njeni psi bili su jedina porodica koju je imala.
Kako su temperature padale, Natalijinu zabrinutost je zamenio strah. Zvala je policiju, hitnu pomoć i socijalne službe, pokušavajući da objasni da se ta žena može smrznuti svakog trenutka. Ali „Sonja“ je sve odbijala — nije verovala da joj iko želi dobro. Prema rečima socijalne radnice Vere Bihovenko, koje prenosi RTS portal, mnoge osobe sa sličnim psihičkim oboljenjima razvijaju strah od institucija i gube sposobnost da prepoznaju opasnost po sopstveni život.
- U junu, nakon višemesečnih pokušaja, „Sonja“ je smeštena u lokalni socijalni centar. Tada je otpočela potraga za njenim identitetom. Niko nije znao ko je. Dokumenta nije imala, a svako ime koje je navodila vodilo je u slepu ulicu. Sve dok Natalija nije naišla na ženu koja je, slučajno, pomenula da ima rođaku po imenu Marina Tomaševič, nestalu pre pet godina. Kada su socijalni radnici proverili podatke, ispostavilo se da je „Sonja“ zapravo ta Marina — žena koja je nekada imala sve, a zatim nestala bez traga.
Prema izveštajima Blica, Marina je rođena 1977. u Armaviru. Poticala je iz imućne porodice — majka joj je bila vlasnica robne kuće, otac uspešan preduzetnik. Živeli su udobno, ali iza zatvorenih vrata krila se tuga: majka je prekomerno pila, a brat je preminuo od teške bolesti. Smrt članova porodice i gubitak doma bili su početak Marinine propasti.
- Zbog nagomilanih dugova, izgubila je stan i preselila se u malu kuću na selu. Naizgled, pokušavala je da počne ispočetka. Kupila je skuter, uređivala dvorište i govorila komšijama da će sve biti u redu. Međutim, ubrzo su je okružili ljudi koji su iskoristili njenu dobrotu. Počeli su da je napijaju i kradu stvari iz kuće, dok je ona, polako, tonula u alkoholizam i psihozu. Lekari kasnije objašnjavaju da je alkohol pogoršao njeno mentalno stanje do te mere da je počela da gubi dodir s realnošću.
Jednog dana, Marina je otišla u Rostov da poseti rodbinu, ali nije dugo ostala. Smatrali su je teretom. Preselila se kod jednog muškarca koji ju je zlostavljao, a potom doživela nesreću — pala je s drugog sprata, zadobila višestruke prelome i ozbiljan potres mozga. Kada se probudila, nije se sećala svog imena. Od tada je postala Sonja. U bolnici joj je, kako se kasnije ispostavilo, lekar iz šale nadenuo taj nadimak.
- Izgubila je sve — dokumenta, pamćenje, dom. Na ulici je naučila da preživi uz pse koji su je pratili. Pet dugih godina provela je u šumi, daleko od ljudi i sećanja. To vreme pretvorilo ju je u senku bivše Marine, ali negde u dubini duše, ostala je iskra koja ju je održala u životu.
Nakon što je njen identitet otkriven, socijalni radnici su joj obezbedili pasoš i zdravstveno osiguranje. Ipak, najveći šok je usledio kada je porodica odbila da je primi nazad. „Nemamo gde da je smestimo,“ rekli su rođaci. Za Marinu je to bio novi udarac, ali ovaj put nije ostala sama. Natalija i njeni prijatelji odlučili su da joj pruže novi početak.
- Prema pisanju portala Nova.rs, Natalija ju je prevezla u Krasnodarski kraj, gde sada živi na imanju njene sestre. Tamo Marina brine o dvorištu i psima, a prijatelji su joj obezbedili sve što joj je potrebno — hranu, odeću, nameštaj i stabilan krov nad glavom. Uspeli su da je registruju kao invalida, čime je stekla pravo na penziju. Redovno ide na psihijatrijske preglede i uzima terapiju. Čak je dva puta letovala na moru, što je za nju, kako sama kaže, „kao povratak iz mrtvih“.
Danas, kada bi je neko sreo, teško bi poverovao da je ta žena godinama živela u šumi. Uredna, nasmejana i mirna, Marina ima svoj mali svet u kojem se ponovo oseća sigurno. Iako rodbina nikada nije pokazala želju da obnovi kontakt, ona kaže da ne oseća mržnju, već zahvalnost prema ljudima koji su joj pružili drugu šansu.
- Priča Marine Tomaševič nije samo priča o tragediji, već o snazi preživljavanja i dobroti stranaca. Njena sudbina pokazuje da ljudska empatija može promeniti nečiji život, čak i kada sve izgleda izgubljeno. Kako navodi Politika Online, slične sudbine nisu retkost — u Rusiji i regionu hiljade ljudi godišnje završe na ulici zbog mentalnih bolesti, siromaštva i porodičnih raskola. Većina od njih, nažalost, nikada ne dobije priliku za povratak.
U razgovoru sa Natalijom, koja joj je praktično spasila život, Marina je jednom rekla: „Nisam znala da i dalje postoje ljudi koji staju pored onih koji ne mogu da se podignu.“ Te reči najbolje opisuju suštinu ove priče — jedan čin saosećanja dovoljan je da nekome vrati veru u svet.
Marinin život sada ima novi smisao. Brine o životinjama, uzgaja cveće i povrće, a najvažnije — ne boji se više noći. Kaže da više nikada ne želi da bude „Sonja Lenjiva“. Iako prošlost ne može da izbriše, naučila je da s njom živi. I svaki novi dan započinje zahvalnošću.
Kada bi neko pomislio da je ovo tek priča o još jednoj beskućnici, prevario bi se. Ovo je priča o padu, zaboravu i ponovnom rađanju. Priča o ženi koja je izgubila sve, ali pronašla ono najvrednije — sebe.
