Vest o testamentu Milorada Pavića, jednog od najprevođenijih srpskih pisaca savremenog doba, ponovo je pokrenula lavinu emocija među čitaocima i ljubiteljima njegove literature. Ovaj književnik, čija je neobična naracija postala prepoznatljiva širom sveta, ostavio je za sobom bogatu intelektualnu zaostavštinu, ali i priču koja i danas izaziva pažnju.
- Kako “Blic” naglašava, vijest o tome kome je poverio svoje rukopise izazvala je iznenađenje čak i među onima koji su decenijama pratili njegov rad. Njegova smrt 2009. godine označila je kraj jedne književne epohe, ali ne i kraj interesovanja za njegov život, posebno za njegov odnos sa ženom koja je postala ključni deo njegovog kasnijeg stvaralaštva — Jasminom Mihajlović.
U trenutku smrti, Pavić je imao 80 godina i ostavio je utisak čoveka čiji je rad prerastao granice jezika i kulture. Bio je pisac koji je uspevao da spaja akademsko znanje sa narativnim eksperimentima, zbog čega je ostao zapamćen kao jedan od najneobičnijih književnih glasova našeg podneblja. Upravo zbog toga, činjenica da je celokupnu svoju književnu imovinu poverio jednoj osobi — i to ženi s kojom je vezao poslednje decenije života — bila je za mnoge iznenađujuća, ali i logična kada se sagleda dubina njihove zajedničke priče.
- Testament koji je ostavio nije bio samo pravni dokument. Bio je to, simbolično, i poslednji čin poverenja. Njegova supruga Jasmina, kojoj je poverio čuvanje rukopisa, radnih beležnica, biblioteke i celokupnog ličnog arhiva, time je postala svojevrsni čuvar njegovog književnog univerzuma. “Kurir” podseća da je upravo taj čin potvrda istinske bliskosti, ali i obaveze koja je pala na nju — da zaštiti sve ono što je stvarao tokom dugog i neobičnog književnog života. Stan u kome su živeli, predmeti koji su ga pratili kroz decenije, njegova ogromna biblioteka i neobjavljeni rukopisi, postali su svedočanstvo koje danas čuva uspomenu na autora kojeg svet i dalje otkriva.
Njihova ljubavna priča počela je sasvim nenametljivo, gotovo slučajno. Upoznali su se sredinom osamdesetih, kada je Jasmina, tada mlada studentkinja, došla da piše diplomski rad o njegovim delima. Od akademskog interesovanja do emocionalne bliskosti prošlo je iznenađujuće malo vremena. Pavić je tada bio čovek u zrelim godinama, već izgrađen pisac, dok je Jasmina tek stupala na svoj profesionalni put. Ipak, razlika u godinama nije sprečila da se među njima razvije odnos koji će obeležiti oboje. Sama autorka je kasnije pričala da se iz prvobitnog divljenja njegovom radu rodila posebna veza koja se postepeno pretvarala u partnerstvo puno uzajamnog razumevanja.
- Njihov odnos nije bio jednostavan. Pavić je u to vreme još uvek bio u braku, ali kako su godine prolazile, postalo je jasno da veza sa Jasminom dobija trajnu dimenziju. Nakon razvoda od prve supruge, njihov zajednički život postao je otvoren, stabilan i ispunjen idejama, putovanjima, razgovorima i međusobnom podrškom. Kako “Nova.rs” ističe, mnogi savremenici opisivali su ih kao par koji je intelektualno i emocionalno živeo u istom ritmu, uprkos velikoj starosnoj razlici. Ta razlika, o kojoj se često govorilo, nije im smetala — naprotiv, prema njenim rečima, često je bila prednost, jer je Pavić donosio smirenost i mudrost, a Jasmina energiju i stvaralački žar.
Njihova veza bila je obojena intenzitetom koji su oboje negovali. Ipak, kada je govorila o njihovoj bliskosti, Jasmina se trudila da sačuva privatnost i izbegne preteranu intimnost u javnom prostoru. Isticala je da su bili veoma povezani, ali bez ulaska u detalje koji prelaze granicu poštovanja prema preminulom suprugu. Govorila je o tome kako su kroz ceo odnos uspevali da čuvaju toplinu, bez obzira na razlike, godine ili životne prepreke. Prema njenim rečima, čak i u periodima nesuglasica, među njima je postojala vrsta neraskidive privlačnosti i međusobnog razumevanja koje ih je stalno vraćalo jedno drugom.
- Ona je takođe otkrila da su tokom zajedničkog života izgubili dve trudnoće, što je za njih oboje bilo teško iskustvo. Ipak, doneli su odluku da se posvete stvaranju u simboličnom smislu — knjigama, idejama i književnim projektima. Njihova “deca”, kako je kasnije govorila, postala su dela koja su ostavila neizbrisiv trag u svetskoj književnosti. Upravo tu emocionalnu dubinu, koju je Jasmina kasnije često opisivala, mnogi su videli kao jedan od ključeva za razumevanje poslednje faze Pavićevog stvaralačkog života.
Nakon njegove smrti, odgovornost da čuva sve što je stvorio postala je njen životni poziv. Rukopisi, zabeleške, korespondencija, kao i legati koji se čuvaju u kulturnim institucijama, danas predstavljaju deo njegovog nasleđa. “Blic” još jednom naglašava da je upravo kroz njen rad sačuvan veliki deo onoga što bi se možda izgubilo da nije postojala osoba spremna da se posveti u potpunosti zaštiti njegovog imena.
- S druge strane, Pavićeva književna zaostavština i dalje živi kroz čitaoce i prevodioce širom sveta. Njegovo najpoznatije delo, “Rečnik kazaraca”, postalo je gotovo kultna knjiga koja se čita i proučava u mnogim zemljama. Ono je dokaz da pisac sa ovih prostora može osvojiti globalnu publiku i ostaviti trag koji se ne briše lako. Preveden na više od osamdeset jezika, ovaj roman pokazuje da književnost može nadmašiti sve granice — kulturne, jezičke i istorijske.
Kurir posebno ističe da je upravo Jasmina omogućila da njegovi legati ne nestanu u prašini vremena, već da ostanu dostupni onima koji žele da se upoznaju sa njegovim radom. Kroz izložbe, dokumentarne zapise, naučne radove i čuvanje njegove biblioteke, njegova supruga nastavila je misiju koju joj je poverio.
Na kraju, priča o testamentu Milorada Pavića nije samo priča o imovini i pravnim odlukama. To je priča o poverenju, lojalnosti, o ljubavi koja je obeležila poslednje godine njegovog života. Kako “Nova.rs” zaključuje, nasleđe koje je ostavio nije samo književno — već i emotivno, jer i danas inspiriše sve one koji veruju u moć reči i snagu ljudske povezanosti. Upravo time, Pavić nastavlja da živi ne samo kroz svoje knjige, nego i kroz ljude koji ga se sećaju i čitaju ga, iz generacije u generaciju
