U današnjem članku govorićemo o životu i karijeri Milovana Miće Stojanovića, čoveka koji je iz teške sudbine siročeta dospeo do uloge ličnog kuvara Josipa Broza Tita. Njegov put nije bio lak niti predvidljiv od mladića kome je pretila sudbina da postane kelner, pretvorio se u jednog od najpoznatijih kuvara bivše Jugoslavije.
- Sudbina ga je odvela u kuhinju, a zatim i na Maršalov dvor, gde je od 1956. pa sve do Titove smrti brinuo o ishrani jednog od najuticajnijih ljudi tog vremena, ali i više od 200 državnika iz celog sveta.
Život pored Tita donosio je istovremeno i prestiž i teret odgovornosti. Svako jelo koje je spremao moralo je biti savršeno, ali i potpuno bezbedno, jer je Tito živeo u stalnom strahu od trovanja. Zbog toga su uz Miću stalno bili i timovi laboratorijskih stručnjaka koji su proveravali svaki zalogaj pre nego što bi stigao do stola. Mića je tako postao mnogo više od kuvara – bio je neka vrsta čuvara Maršalovog zdravlja. Njegovo umeće moralo je da se prilagodi i kulinarskim zahtevima i političkim okolnostima, jer je od njegove veštine i diskrecije zavisila ne samo reputacija, već i sigurnost države.
Putujući s Titom širom sveta, Mića je obišao čak 27 zemalja. Odmor gotovo da nije poznavao, jer je morao biti prisutan gde god da je Tito boravio. Pored kuvanja, brinuo je i o piću – neretko mu je doturao čašicu alkohola, a kroz anegdote se seća situacija kada je Tito umeo da popije mnogo više nego što bi iko očekivao, a da i dalje ostane potpuno priseban. U takvim trenucima Mića je znao da je najbolje da se ponaša kao da ništa ne primećuje, jer bi svaka pogrešna reakcija mogla biti shvaćena kao znak sumnje.
Jedna od zanimljivih epizoda vezana je za boravak na ostrvu Vanga, gde je poznata glumica Sofija Loren kuvala za Tita. Mića se tada našalio da je glumio pomoćnika, dodajući joj seckani luk i paradajz, dok se ona posvetila kuvanju, a Tito sve posmatrao. O detaljima nikada nije želeo da govori, jer je smatrao da lojalnost i diskrecija moraju ostati iznad svega.
- Kako je vreme odmicalo, Mića je naučio sve Titove navike i slabosti. Znao je da Maršal nije voleo da čeka, da nije trpeo previše vrelu supu niti ribu punu kostiju, dok su mu jela od testa bila među omiljenima. Posebno se izdvajala četnička gibanica, koju je Tito obožavao. U takvim jednostavnim, domaćim jelima pronalazio je utehu i toplinu. Mića se često šalio da Tito „jede za dvojicu, pije za trojicu, a radi za četvoricu“.
- Kroz svoju službu susreo se sa mnogim poznatim ličnostima i državnicima. Spremao je specijalitete za Čerčila, Staljina, Brežnjeva, trojicu američkih predsednika, kao i za Gadafija, Rokfelera, Rotšilda, englesku kraljicu i cara Hajla Selasija. Svaki put je morao znati posebna pravila – za koga je potrebna košer ishrana, kakve običaje treba ispoštovati i na šta treba obratiti pažnju. Nikada nije bilo ozbiljnih primedbi, a Tito mu je redovno izražavao zahvalnost.
Zanimljivo je da je Mića, sasvim slučajno, osmislio i danas poznatu karađorđevu šniclu. Dok je radio u restoranu „Golf“ u Košutnjaku, jedna gošća je tražila kijevski kotlet. Pošto nije imao potrebne sastojke, brzo je improvizovao teleću šniclu punjenu kajmakom, koju je nazvao karađorđeva šnicla. Tek kasnije je saznao da je gošća bila supruga Žarka Broza, sina Josipa Broza. Ta mala slučajnost otvorila mu je put ka preporuci koja ga je dovela do dvora.
Njegova uloga nije bila laka, jer se nalazio u neposrednoj blizini politike i moći. Znao je unapred za mnoge događaje, poput smene Aleksandra Rankovića, ali je o svemu ćutao, držeći se svoje dužnosti. Poslednju Novu godinu s Titom dočekao je 1980. godine u Karađorđevu, kada je Maršal već bio slab, ali je i dalje razmišljao o svojoj supruzi Jovanki.
Nakon što se povukao iz službe, Mića je u Zemunu otvorio restoran koji je vodio sa sinom Milanom, a svoje recepte i sećanja objavio je u knjizi pod nazivom Kako sam skuvao istoriju od Karađorđa do Tita. Njegov talenat nije nestao – nastavio je da osmišljava nove recepte, dok je sin nasledio očevu ljubav prema kulinarstvu.
Sudbina Milovana Miće Stojanovića pokazuje kako jedan život, iako započet u teškim okolnostima, može postati deo velike istorije. Njegovo ime ostaje upisano ne samo u jugoslovensku kulinarsku tradiciju, već i u priče o vremenu, moći i ljudima koji su oblikovali epohu. Između ukusa, mirisa i diskrecije, Mića je ostao veran svom pozivu i uspeo da izgradi nasleđe koje i danas budi divljenje.
