U današnjem članku razmatramo ispovest Mirka, Srbina koji već 20 godina živi i radi u Švajcarskoj, a koji deli svoja iskustva i otkriva surovu istinu o životu u inostranstvu.
- Iako mnogi sanjaju o životu u Švajcarskoj, zamišljajući ga kao zemlju blagostanja i sigurnosti, Mirko nam otkriva da iza sređenih ulica, visokih plata i urednog sistema postoji mnogo nevidljivih problema. On priznaje da, iako mu život na prvi pogled deluje stabilno, sve to ne može da popuni prazninu koju oseća.
Mirko se seća nedavne posete Beogradu, kada se sreo sa svojim starim prijateljem. U razgovoru sa njim, dotakao se tematske slike života u inostranstvu, koji je često ispunjen usamljenostima i tjeskobama, bez obzira na to koliko novca ili stabilnosti neko ima. Tokom razgovora, Mirko opisuje svog prijatelja, 30-godišnjeg Beograđanina koji živi u Švajcarskoj, kao osobu koja ima “dobar posao, sako, novi ajfon”, ali koja oseća prazninu. Iako je njegov život stabilan, Mirko primećuje da, zbog nedostatka prave emocionalne veze i nedostatka istinske sreće, sve izgleda kao rutina. “Ima dovoljno novca da ne oseća paniku, ali je prezasićen”, kaže Mirko, opisujući kako mu je prijateljova svakodnevica postala poput življenja u savršenoj, ali hladnoj mašini.
Iako Mirko već decenijama živi u zemlji koja ima sve “na svom mestu”, on priznaje da je sve to postalo “previše hladno”. Za njega, Švajcarska, ma koliko bila sigurna i uređena, ne nudi ono najvažnije – ljudsku toplinu i spontanost. Život u savršenim okolnostima u Švajcarskoj se svodi na rad, kuću, posao i povremeni odmor. Međutim, iako je sve precizno, Mirko je shvatio da to nije dovoljno da bi se osećao stvarno srećno. On kaže da mu je Beograd, iako nestabilan, ponudio osećaj života koji mu je nedostajao. “Ovde ništa nije sigurno, ali se barem osećaš živim”, objašnjava on.
- Mirko dalje ističe da su ljudi u Srbiji, bez obzira na teške uslove, uvek tu jedni za druge, dok su u Švajcarskoj odnosi uglavnom površni, a ljudi su distancirani. On je postao svesan da materijalna sigurnost koju je postigao u Švajcarskoj nije u stanju da nadoknadi tu unutrašnju prazninu koju oseća. “Tamo imaš sve, ali to nije to”, zaključuje Mirko.
Unatoč godinama provedenim u Švajcarskoj, Mirko se i dalje osjeća kao stranac u toj zemlji. Nemajući kapital ni porodicu, i dalje živi u rutini, bez većih promena, iako je s godinama izgradio svoju poziciju u tom uređenom sistemu. On nije uspio da stvori ni emotivne veze, ni pravu zajednicu. To je razlog zbog kojeg je počeo da razmišlja o “begu” iz Švajcarske. Mirko je odlučio da uloži svoj novac u porodičnu kuću u Beogradu, gde se, kako kaže, oseća kao kod kuće. Svoj dom je obnovio, obložio ga kamenom, simbolično verujući da je kamen „večan“, baš kao i njegova veza s domovinom.
Iako se čini da je Mirko napravio izbor u korist svoje prošlosti i svojih korena, istovremeno planira da se preseli na Kubu. Nakon godina života u sivom Švajcarskoj, Mirko oseća sve jaču želju za sunčanim i slobodnijim životom na Kubi. On planira da uloži novac u nekretnine na Kubi, gde, prema njegovim rečima, može živeti veoma povoljan život, daleko od sivih dana u Ženevi. On smatra da je sada pravi trenutak da uloži u kubansko tržište nekretnina, jer je siguran da će cene porasti u budućnosti.
Mirko nije samo fizički prisutan u Švajcarskoj, već oseća da je i emotivno stranac. On zaključuje da je “svetski čovek”, ali nigde ne pripada u potpunosti. Iako Švajcarska nije njegov dom, nije ni Srbija. Njegova budućnost je neizvesna, ali planira da živi slobodno, bez pritisaka sistema koji ga je godinama oblikovao. U njegovim planovima, Kuba postaje utočište, a njegova borba za identitet, slobodu i unutrašnju sreću traje dalje.
