U današnjem članku, govorićemo o životu i tragičnom gubitku Ane Radmilović, ćerke legendarnog srpskog glumca Zorana Radmilovića.
- Ana je preminula 2017. godine, a njena smrt ostavila je dubok trag kako među njenim najbližima, tako i u širem društvenom okruženju. Njen život bio je obilježen ljubavlju prema umetnosti, ali i teškim gubicima, najpre smrti njenog oca, što je zauvek promenilo njen život.
Ana je rođena kao usvojena ćerka Zorana Radmilovića i Dine Rutić. Od malih nogu, umetnost je bila njen put. Iako je rano ušla u glumu, diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, ali je vremenom pronašla svoj izraz u pisanju. Njene knjige i eseji često su nosili duboku emociju i refleksiju, što je bilo odraz njenog unutrašnjeg sveta. Uprkos tome, njen glumački potencijal nije prošao nezapaženo, ali je Ana odlučila da se posveti pisanju, verujući da reči imaju snagu da leče, a možda i da razjasne ono što život nije mogao.
Zoran Radmilović, njen otac, preminuo je 1985. godine kada je Ana imala samo 11 godina. Smrt oca bila je trenutak koji je zauvek podelio njen život na dva dela: detinjstvo u kojem je uživala u očevoj ljubavi i pažnji, i život nakon toga, obeležen tugom i čežnjom. Ana je u svojoj knjizi „Kad je svet imao brkove“ sačuvala najlepše uspomene na svog oca. Kroz ovu knjigu, ona je pokušala da ovekoveči njihovu ljubav i odnos, a deo toga je i njeno dirljivo sećanje na trenutak kada je poslednji put zagrlila svog oca pre nego što je otišao.
Zoran Radmilović bio je jedan od najvećih glumaca bivše Jugoslavije, prepoznatljiv po svom utelovljenju likova, posebno u ulozi Radovana Trećeg. Međutim, Ana je često naglašavala da je njen otac bio mnogo više od tih uloga. On je bio obrazovan čovek, intelektualac sa dubokim duhovnim vrednostima, što su mnogi zaboravljali ili zanemarivali zbog njegove popularnosti. Ana je često bila povređena zbog toga što su ga smatrali „kafanskim čovekom“, zaboravljajući njegovu širinu i obrazovanost.
- U svojim sećanjima, Ana je ponekad govorila o tome koliko je teško bilo gledati kako se njegovo ime zloupotrebljava. Neke publikacije o njemu su bile potpuno netačne, što joj je dodatno težilo. Iako je u knjigama o njemu često prikazivan kao neuk i prost, Zoran je zapravo bio osoba koja je tragala za mirnošću, bila je skromna i povučena. Ove osobine su, kaže Ana, prenete i na nju, koja je nasledila njegovu blagost prema moćnicima i lažnim autoritetima.
- Nakon smrti svog oca, Ana je bila duboko pogođena, i nije se mogla pomiriti sa gubitkom. U jednom od poslednjih razgovora, rekla je da je Zoran umro premlad, u samo 52. godini, odlučivši da ne primi hemoterapiju i da ostane dosledan svom stavu da želi da živi i umre u „komadu“, poštujući svoju čast. Njen sećanje na njega bilo je ispunjeno tugom i ljubavlju, a čini se da je ceo njen život bio obeležen njegovim prisustvom, iako fizički nije bio tu.
Ana Radmilović je ostavila za sobom bogato književno nasleđe, pišući o društvu, ljudima, prolaznosti života i potrazi za smislom u svetu koji se neprestano menja. Njene zbirke eseja i kolumni donose dubok pogled na ljudsku prirodu i teškoće s kojima se suočavamo. Njen intelektualni i emocionalni doprinos, iako preminula u svom 43. godini života, ostao je nezaboravan. Ana je živela autentično, po sopstvenim pravilima, bez obzira na pritiske spoljnog sveta.
Zoran i Ana, iako su životom prolazili kroz različite teškoće i gubitke, ostavili su za sobom snažan trag u umetnosti i kulturi. U sećanjima svojih najbližih i ljubitelja umetnosti, njihova ljubav prema umetnosti i istini ostaje nepokolebljiva, i kroz njihove reči i dela, njihova svetlost i dalje osvetljavaju put mnogima.
