Na njegovim tekstovima Šaban se bogatio, Jašar proslavio, a kad je umro, niko nije imao da mu plati sahranu: Iz kuće ispratio ženu Zoricu pa digao ruku na sebe

Život Mikija Jovičića, legendarnog tekstopisca koji je ispisao blizu dve hiljade pesama, ostao je priča o čoveku koji je dao sve što je imao muzici, a zauzvrat dobio samo tugu i nesreću.

• Njegovi stihovi su živeli na usnama najvećih pevača, dok je on sam prolazio kroz ljubavne lomove, gubitke i siromaštvo. Bio je pesnik koji je znao da pretvori bol u umetnost, ali nije znao da izleči svoje srce.

Miki je važio za izuzetno emotivnog i strastvenog čoveka, zaljubljenika u ljubav samu, koji je svaku emociju doživljavao do kraja. Prvi brak sklopio je veoma mlad, sa ženom po imenu Ružica, s kojom je dobio sina Zorana. Iako je brak brzo pukao, ostala je uspomena na jedno iskreno, ali nezrelo doba njegovog života. Kasnije je ušao u brak sa pevačicom Zoricom Dimov, ženom koja je u njegov život unela i radost i bol. Njihova ćerka Olga postala je kasnije svedok najtragičnijih trenutaka Mikijevog života.

• Treći brak doneo mu je sina Stefana, rođenog nakon njegove smrti. Taj dečak postao je simbol nastavka jedne tragične, ali umetnički bogate loze. Miki je u svaku svoju ljubav unosio celog sebe – i svaka ga je, na svoj način, slomila. Njegovi prijatelji su govorili da je umeo da voli do samouništenja, i da je u stihovima ostavljao delove duše koje stvarni život nije umeo da razume.

Njegov stvaralački put bio je impresivan. Napustio je siguran posao kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Od 1972. godine počeo je da objavljuje ploče sa pesmama, sarađujući sa najvećim imenima narodne i zabavne muzike. Samo za Šabana Šaulića napisao je više od trideset hitova, među kojima su pesme koje su i danas deo muzičke istorije. Njegova sposobnost da jednostavnom rečju oživi duboku emociju bila je dar koji retko kome pripada.

• U jednoj beogradskoj kafani upoznao je Zoricu Dimov. Bio je to susret dvoje umetnika koji su u tuđem pogledu tražili spas. Miki je verovao u njen talenat, pomagao joj, pisao albume i gurao je ka sceni. Ali, vremenom je shvatio da ni najlepši stihovi ne mogu stvoriti zvezdu ako ne postoji iskra iznutra. Kada joj je to iskreno rekao, Zorica ga je napustila. Povređena i razočarana, otišla je s decom, a Miki je ostao sam sa prazninom koju nije mogao da popuni.

• U intervjuu za list Sabor govorio je rečenicama koje su odavale duboku bol: „Bez nje i dece, nema mi života.“ Uskoro je pokušao da sebi oduzme život, ali su ga prijatelji spasli u poslednjem trenutku. Uprkos svemu, sudbina mu je dala još jednu priliku – Zorica se vratila nakon godinu dana, i tada je nastala pesma „Ti si lek za moju dušu“, njegova najlepša posveta ljubavi koja je preživela sve.

Nažalost, njihova sreća kratko je trajala. U saobraćajnoj nesreći 1993. godine, Zorica je poginula, a Miki i ćerka Olga preživeli su sa lakšim povredama. Od tog dana, njegov život je postao tiha borba s tugom. Komšije i radnici sa groblja u Požarevcu pričali su da su ga često nalazili kako noćima spava na grobu svoje žene. „Sedeo bi tamo, držeći flašu i beležnicu, kao da s njom razgovara kroz stihove“, navodi se u izveštaju Kurira, koji je više puta pisao o njegovom životu.

• Vremenom se ponovo oženio – sa ženom koja ga je neodoljivo podsećala na pokojnu Zoricu. Ali, to nije bila ljubav, već pokušaj da oživi uspomenu. Nedugo zatim, Miki je preminuo od srčanog udara, kao čovek koga je slomila tuga, a ne bolest. Njegova supruga Vanja rodila je sina Stefana mesec dana nakon njegove smrti.

Olga Jovičić, njegova ćerka, godinama kasnije je u emotivnim ispovestima otkrivala koliko su duboki ožiljci koje je nosila iz detinjstva. Majku je izgubila u devetoj godini, a oca nekoliko godina kasnije. Iako je govorila da joj je detinjstvo bilo ispunjeno ljubavlju, priznavala je da je sve vreme osećala senku tuge u očevim očima. „Moj tata je umro zbog ljubavi,“ rekla je u jednom intervjuu za Hajp.

• Posle njegove smrti, život joj se pretvorio u niz trauma. Brat Zoran postao joj je staratelj, ali ubrzo je u njihov dom ušla starija žena – porodična prijateljica, koja je prema Olgi postala nasilna. Ta žena ju je, prema Olginim rečima, zlostavljala i fizički i psihički, dok je brat ćutao, nemoćan da reaguje. Olga je tada bila dete koje je izgubilo sve – roditelje, sigurnost, poverenje.

Njena ispovest za Telegraf opisuje koliko je duboko dotakla dno. U 15. godini pobegla je od kuće, završila u Crnoj Gori, a zatim u Makedoniji, gde je doživela višestruko zlostavljanje. Prvo ju je silovao stariji muškarac koji joj je obećao pomoć, a zatim je, kako je sama ispričala, bila žrtva grupnog silovanja. Izgubila je veru u ljude, ali ne i u Boga – vera je bila jedino što ju je spasilo od samoubistva.

• Kasnije je dugo živela u strahu, spavala ispod kreveta, izbegavala muškarce, borila se sa anksioznošću i depresijom. Godinama je, kako kaže, učila da ponovo veruje u sebe. U jednoj ispovesti za RTS Magazin, priznala je da je tek kroz terapiju i molitvu uspela da shvati da „nije kriva što je preživela“.

Lekari su joj rekli da neće moći da ima decu zbog zdravstvenih posledica trauma, ali život joj je dao novu šansu. Upoznala je čoveka koji je pokazao strpljenje i razumevanje koje nikada pre nije osetila. Kada je saznala da je trudna, strah se pomešao sa nevericom – mislila je da je čudo, jer joj je rečeno da to nije moguće. Kasnije je rodila sina Mihaila, koji joj je, kako kaže, „vratio smisao života“.

• Danas, Olga živi mirno i povučeno, posvećena porodici i svom detetu. I dalje se bori sa posledicama trauma, ali ističe da želi da pomaže deci bez roditelja, jer zna kako je to biti sam. Veruje da niko ne sme biti definisan onim što mu se dogodilo, već onim što je preživeo.

Njena priča, kao i priča njenog oca, svedoči o tankoj liniji između genijalnosti i bola, između umetnosti i patnje. Miki Jovičić je umro kao siromah, ali iza sebe je ostavio stihove koji su postali večni. Njegova ćerka Olga nastavila je da nosi njegovu emociju – ne kroz pesme, već kroz život koji je, uprkos svemu, naučila da voli.

Kako je zapisao novinar Kurira, „Miki je bio čovek koji je umro od ljubavi, a Olga je žena koja je naučila da živi uprkos ljubavi koja ju je ranila.“ Njih dvoje ostali su svedoci jedne epohe u kojoj se umetnost plaćala dušom, a život bio samo prolazna pesma koju niko nije znao da odsvira do kraja.