U današnjem članku pričaćemo o Nenadu Raduloviću Neši Leptiru, umetniku koji je ušao u legendu, iako je njegov život bio tragično kratak. Bio je čovek koji je poput svog nadimka živeo slobodno, šareno i neuhvatljivo.
- Imao je samo 33 godine kada je prerano preminuo, ali i više od tri decenije kasnije njegova harizma, pesme i duh i dalje žive među ljudima. Njegova energija i humor, kao i autentičnost kojom je zračio, ostali su zauvek urezani u sećanja publike i prijatelja.
Nenad je bio šoumen posebne vrste, umetnik koji nije samo pevao već je osvajao publiku svojim humorom, šarmom i sposobnošću da u jednom trenutku izazove smeh, a u sledećem emociju i suze. Publika ga je volela jer je bio „svoj“ – iskren, prirodan i jednostavan. Nikada nije pokušavao da se predstavi u boljem svetlu nego što jeste, a umeo je da se našali i na sopstveni račun. To je bila osobina koja ga je izdvajala i činila omiljenim među ljudima.
Bio je deo legendarnog „Indeksovog radio pozorišta“, ali i osnivač i zaštitno lice grupe „Poslednja igra leptira“. Njegov bend bio je poznat po tome što je uspeh merio kroz humor, muziku i improvizaciju. Sama definicija njihove umetnosti bila je spoj smeha i muzike, što je publika prepoznala i zavolela. Njihovi koncerti nisu bili samo svirke – bili su događaji ispunjeni glumom, improvizacijom i neponovljivom atmosferom.
Nažalost, sudbina mu nije bila naklonjena. U svojim ranim tridesetim saznao je da boluje od teške bolesti – raka testisa u poodmakloj fazi, sa metastazama koje su zahvatile pluća i mozak. Uprkos dijagnozi i iscrpljujućem lečenju, nije odustajao od života niti od umetnosti. Čak i kada je izgubio kosu posle prve operacije, nastupao je sa šeširom, zadržavajući svoj vedar duh i humor. Njegove imitacije i šale postale su legendarne, pa se prepričava kako je i na samom VMA, pred operaciju, pravio šou, glumio i pevao, čak imitirajući političare dok je odlazio pod anesteziju.
- Do poslednjeg dana ostao je veran sebi – čovek smeha i muzike. Samo nekoliko sati pre smrti, na pitanje kako se oseća, odgovorio je šalom da ne može baš da igra fudbal. Njegov odlazak 12. februara 1990. godine bio je trenutak u kojem je cela umetnička scena izgubila jednog od svojih najsvetlijih predstavnika. Na njegovoj sahrani nebo se otvorilo i pljusak je pao, a prijatelji i kolege rekli su da je to bio znak da i priroda plače za njim.
Priča o Neši Leptiru ne može se ispričati bez podsećanja na njegovo detinjstvo i porodicu. Rođen je 1959. godine u Novom Beogradu, u porodici u kojoj su knjiga, kultura i dobrota imali posebno mesto. Njegov brat Željko često je isticao da je njihov otac bio cenjen vojni oficir, a majka Bosiljka učiteljica koja je otvorila biblioteku u mestu gde su živeli. Ljudi su ih poštovali, a Neša je odrastao u okruženju gde su se znanje, umetnost i ljudskost cenili više od svega.
- Od malih nogu pokazivao je ljubav prema muzici. Prvo je uzeo harmoniku, a potom i druge instrumente – gitaru, bubnjeve, klavijature. Njegova znatiželja bila je ogromna, a želja da istraži svaki ton i melodiju beskrajna. Još kao tinejdžer pravio je svoj piratski radio-program „Sandokan“, snimao emisije na kasetama i delio ih drugovima, ne sluteći da već tada stvara prave fanove. To je bio početak njegovog putovanja ka slavi.
Godine 1979. sa prijateljima iz komšiluka osnovao je bend „Poslednja igra leptira“. Njihova muzika bila je mešavina kantrija, roka i humora, a energija koju su donosili na scenu bila je neponovljiva. Publika ih je zavolela, a njihovi albumi i pesme postali su deo jedne generacije. Pored pesama, ljudi su obožavali i Nešine scenske nastupe – improvizacije, glumu i humor koji je unosio između numera. Njegov talenat nije se ogledao samo u muzici, već i u glumi i komediji, što je potvrdio i kroz rad sa Indeksovim radio-pozorištem.
Njegova poslednja pesma, „Suze sa zvezda padaju“, nastala je u bolničkoj sobi, ispisana na lekarskom receptu nekoliko dana pre smrti. To je bio njegov dar publici i potvrda da umetnost ne prestaje čak ni pred kraj života.
Kada se govori o njegovom privatnom životu, malo toga je ostalo zabeleženo. Bio je šarmantan i privlačan, mnogi su ga smatrali jednim od najpoželjnijih muškaraca tadašnje scene. Pesma „Nataša“ bila je inspirisana devojkom iz hora u kojem je nastupao, a priča o toj pesmi samo je još jedan dokaz da su i njegove ljubavne priče ostale obavijene velom umetničke inspiracije.
Nenad Radulović – Neša Leptir bio je mnogo više od muzičara. On je bio simbol jedne epohe, čovek koji je znao da spoji smeh i suze, tugu i radost, muziku i glumu. Njegov prerani odlazak ostavio je prazninu, ali i neprolaznu svetlost. Njegove pesme i danas žive, njegove šale se i dalje prepričavaju, a njegova legenda traje. On je dokaz da istinska umetnost ne umire – ona ostaje da živi kroz sećanja, kroz stihove i kroz osmehe ljudi koji se i dalje raduju kada čuju ime Neša Leptir.
