U današnjem članku, upoznaćemo vas sa tragičnom pričom o Nadi Alimanović, bivšoj profesorki klavira i izbeglici iz Bosne i Hercegovine. Nekada je bila poštovana i cenjena u svom okruženju, a danas se bori sa životnim izazovima koje je teško zamisliti.
- Ova priča osvetljava koliko su promene u životu dramatične i koliko lako neko može da pređe iz statusa ugledne osobe u apsolutnu bedu.Nada Alimanović, nekadašnja profesorka klavira, godinama je prenosila ljubav prema muzici mladim generacijama. Međutim, njen život se dramatično promenio. Pre nekoliko godina, svi su izveštavali o njenoj teškoj situaciji – zaboravljena, siromašna i bez ikakvih primanja. Ovaj preokret u njenom životu nije bio samo rezultat okolnosti koje je ne može kontrolisati, već i izuzetno teških izazova koje je morala podneti.
Trenutno, Nada živi u jednom od najtežih mogućih uslova, u maloj, neuslovnoj prostoriji seoske škole u Mačkovcu kod Kuršumlije. Ta prostorija nema osnovne uslove za život, kao što su krevet ili nameštaj. Spava na podu, bez kreveta, i bori se sa svakodnevnim problemima. Pored toga, nema nikakvih osnovnih resursa, poput ogreva, a ni zdravstvenog osiguranja. Hranu koju može sebi priuštiti, obezbeđuje isključivo uz pomoć svog brata koji joj šalje 100 evra mesečno, i to nije dovoljno da pokrije osnovne potrebe.
Crveni krst nije mogao da joj pruži pomoć jer je prijavljena u Šapcu, a uslovi života u selu dodatno komplikuju njenu situaciju. Najveći izazov sa kojim se suočava je nedostatak pitke vode, zbog čega mora da pešači kilometarske distance i nosi teške torbe sa vodom i mlekom. Život u takvim uslovima nije samo fizički naporan, već i psihički iscrpljujuć. Nada je svestan svog stanja i, kako kaže, zbog svega što je prošla, oseća se izuzetno oslabljenom, gubi na težini, ali nema mogućnost da ode kod lekara.
- Iako njena svakodnevica deluje gotovo nepodnošljivo, Nada nije zaboravila osnovne ljudske vrednosti. Humanitarna pomoć, posebno ajvar koji su joj doneli, učinila je da se barem na trenutak oseća siti i srećno. Iako živi u ekstremnoj bedi, njene želje su skromne i, kako kaže, njeno najveće bogatstvo bio bi metla ili džoger, jer su to stvari koje bi joj pomogle u održavanju minimuma života u njenoj prostoriji.
Ona sramežljivo i tiho govori o svojim muku, jer se stidi svog stanja, naročito pred porodicom. Spava na podu, greje se uz malu grejalicu i sve što je nekada imala – od kreveta do televizora – sada joj nedostaje. Iako bi mogla da kaže još mnogo o svojoj muci, ona ne želi da opterećuje ljude oko sebe, a sramota zbog toga što je došla u ovakvo stanje često je čini tišom.
Nadinu sudbinu najbolje oslikava činjenica da je nekada bila uzor u društvu. Bivša profesorka muzike, koja je prenosila svoje znanje i ljubav prema klaviru, sada je postala simbol zapostavljenih i zaboravljenih ljudi koji, iako su dali mnogo, nemaju nikoga ko bi se setio njihovih borbi. Ova priča takođe podseća na to kako ljudi često nestanu iz vidokruga društva, uprkos tome što su imali značajan uticaj na svoju okolinu.
Nadinu životnu priču obeležava i nekoliko presudnih trenutaka. Nakon što je došla iz Sarajeva, njen život je bio prepun selidbi, a najveći izazov desio se 2008. godine kada je ostala bez posla zbog problema sa licencom. Izgubila je svoju profesorsku poziciju i ponovo se našla u borbi za osnovne potrebe. Pokušavala je da se vrati u obrazovni sistem, ali je svaki pokušaj završavao neuspehom. Godine 2016. godine, nakon presude, definitivno je ostala bez posla i počela da živi u gotovo apsolutnoj bedi.
Najgori trenutak u njenom životu dogodio se 2017. godine, kada je bila primorana da spava na klupi u parku u Kuršumliji. Njena situacija bila je toliko šokantna da su prolaznici bili iznenađeni kako osoba s tolikim obrazovanjem može da završi u takvom stanju. Danas, nakon nekoliko godina, situacija sa Nadom je i dalje nejasna, jer nema zvaničnih informacija o njenom trenutnom stanju.
Ova priča nas podseća na to koliko život može da bude nepredvidiv i kako se, izuzetno lako, neko ko je bio u centru pažnje može naći u situaciji u kojoj ne prepoznaje samog sebe. Nadine godine borbe i patnje su testament na to kako su neke sudbine postale zaboravljene, iako su nekada bile ispunjene smislom i važnošću.
