Najlepše pevala o ljubavi, a o svojoj ćutala: Kako je Desanka Maksimović zavolela sirotog Rusa

U ovom članku donosimo priču o poznatoj pesnikinji koja je o ljubavi pisala najlepše stihove, dok je svoju ličnu čuvala daleko od očiju javnosti. U nastavku otkrivamo kako je Desanka Maksimović zavolela siromašnog Rusa …

Sve se u njenom životu odvijalo tiho, bez naglih preokreta, ali sa dubinom koja se prepoznaje tek kasnije, kada se osvrne unazad. Kao da je sudbina odlučila da najlepši deo priče Desanke Maksimović sačuva za strpljive, baš onako kako je i sama pisala u svojim stihovima o sreći koja ima svoju cenu čekanja. O njenom privatnom životu dugo se malo znalo, ali kako „Blic“ piše, iza smirene spoljašnjosti jedne od najvećih srpskih pesnikinja krila se snažna, nenametljiva ljubavna priča, lišena pompe, ali ispunjena vernošću i razumevanjem.

• Kada je konačno u njen život ušla ljubav, Desanka više nije bila mlada devojka kakvu su tadašnja društvena pravila podrazumevala za brak. Bila je već izgrađena ličnost – poznata pesnikinja, profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji i žena sa jasnim moralnim i emotivnim principima. Upravo zbog toga mnogi su se pitali zašto se do tada nije udala. Odgovor je bio jednostavan, ali za nju presudan: nije pristajala na kompromis kada je srce u pitanju. Ona je čekala.

Susret koji je promenio njen život dogodio se dvadesetih godina prošlog veka, u jednom beogradskom ruskom klubu. Kako je kasnije svedočila u razgovoru za „NIN“, bila je pozvana da održi predavanje i pročita nekoliko svojih pesama. Među prisutnima bio je i ruski emigrant Sergej Slastikov, čovek blage naravi, umetničke duše i skromnog životnog puta. Taj susret, kako je sama priznavala, nosio je u sebi nešto neobjašnjivo. Nije volela velike reči, ali nije ni krila da je to bio trenutak kada je njena duša prepoznala ono što je dugo tražila.

• Kasnije je govorila da li je to bila ljubav na prvi pogled – možda jeste, možda nije, ali sigurno je bilo nešto snažno i sudbinsko. Sergej je bio njen prvi poljubac, prva i jedina ljubav, čovek koji je u njen život ušao bez buke, ali je u njemu ostao zauvek. Ipak, ni tada Desanka nije žurila. Kao najstarija u porodici, osećala je odgovornost prema braći i sestrama, smatrajući da brak ne sme biti beg od obaveza. Sergej je to razumeo. Kako su kasnije navodile „Večernje novosti“, ruski emigrant nije insistirao, nije požurivao i nije postavljao uslove. Strpljenje je postalo temelj njihove veze, a čekanje dokaz dubine njegovih osećanja. Upravo ta tišina i nenametljivost dodatno su učvrstile Desankinu odluku. Kada je došlo vreme, odluka je bila jasna i konačna.

Venčali su se u avgustu 1933. godine. Njoj je bilo 35 godina, što je u to vreme bilo neuobičajeno za mladu, ali Desanka se nikada nije uklapala u nametnute obrasce. Iako su kao par delovali skladno i dostojanstveno, nisu izostali ni šapati i čuđenje. Mnogi su se pitali kako je jedna obrazovana i ugledna žena mogla da izabere „siromašnog ruskog emigranta“. Njen odgovor bio je kratak, ali snažan – udala se za čoveka kojeg je njeno srce tražilo, a ne za priliku koju su drugi smatrali boljom.

U Sergeju je, kako je govorila, pronašla upravo ono o čemu je pisala – razumevanje, toplinu i tiho čudo nade. On nije bio u središtu javnosti, ali je bio njen oslonac, čovek koji je svesno izabrao život u senci, bez gorčine i žaljenja. O njemu se danas zna malo, upravo zato što nikada nije pokušavao da se istakne preko njene slave.

• Iako se bavio glumom i prevođenjem, Sergej je mnoge profesionalne prilike odbio zarad zajedničkog života. Poznato je, kako navodi RTS, da je odbio angažman u pozorištu u Skoplju jer Desanka nije mogla da napusti Beograd, a razdvajanje za njih nije dolazilo u obzir. Umesto toga, zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta“ kao prevodilac ruskog jezika. Tokom karijere preveo je četrnaest knjiga i povremeno pisao poeziju za decu, potpisujući se kao Sergej Slastikov Kalužanin.

Njihov brak nije bio obeležen dolaskom dece, ali to nikada nisu doživljavali kao nedostatak. U zajedničkom stanu u današnjoj Ulici kralja Milana stvorili su svet koji im je bio dovoljan, mali prostor mira u kojem spoljašnje okolnosti nisu imale moć. Njihova bliskost temeljila se na svakodnevnim sitnicama, razgovorima i uzajamnom poštovanju.

• Sergej je preminuo 1976. godine. Desanka ga je nadživela gotovo dvadeset godina, ali nikada nije prestala da govori o njemu sa nežnošću. Kako su beležili domaći mediji, nikada se nije ponovo udavala, jer je verovala da se prava ljubav ne ponavlja, niti zamenjuje. Kada je i sama otišla, 1993. godine, činilo se da je to bio samo nastavak puta koji su zajedno započeli mnogo ranije.

Danas počivaju zajedno u Brankovini, mestu koje je Desanka volela i koje je smatrala svojim utočištem. Njihov grob krasi maketa ruske crkve, simbol veze koja je spojila dve sudbine, dva sveta i jednu veliku, tihu ljubav. Kako zaključuju i domaći kulturni hroničari, njihova priča ostaje dokaz da najdublje emocije ne traže reflektore – dovoljne su strpljenje, razumevanje i vera da će sreća doći onda kada treba.