Postoji nešto gotovo mitsko u odnosu Silvane Armenulić i Tome Zdravkovića, nešto što se i danas prepričava sa istom onom mekoćom i divljenjem koje su gajili oni koji su imali sreću da ih upoznaju.
- Još na samom početku priče, kako “Kurir” naglašava, susret koji se zbio sasvim slučajno u jednom parku u Leskovcu postao je početna tačka jedne muzičke legende. Silvana, tada već mlada zvezda u usponu, primetila je mladića koji je delovao izgubljeno, promrzlo i bez ikakve perspektive.
Njegova priča, kratka ali snažna, probudila je u njoj saosećanje. Nije imao ni dinara u džepu, ni krov nad glavom, niti jasnu budućnost pred sobom. A opet, nosio je u glasu nešto što je ona odmah prepoznala — iskrenu želju da peva. Upravo to je bio trenutak kada je prepoznala potencijal u Tomi Zdravkoviću, a ta odluka promenila je i njegov i njen život.
- Iz današnje perspektive, lako je zaboraviti da je Toma tek kasnije postao simbol boemštine i narodne muzike čiju emociju malo ko može da ponovi. Ali tada, u tom parku, bio je samo mladić koji je tražio šansu. Silvana je učinila ono što bi malo ko: zamolila je upravnika hotela u kojem je nastupala da Tomi obezbedi posao i smeštaj. Upravo ta nekadašnja dobra volja kasnije je iznedrila jednu od najvećih muzičkih zahvalnosti u istoriji domaće muzike. Zdravković joj je poklonio pesmu “Šta će mi život”, numeru koja će zauvek obeležiti njen umetnički put.
Kako “Kurir” navodi, Toma je kasnije otvoreno govorio o tome kako je pesma nastala. Silvana je u tim godinama prošla kroz burne emocije i mučne bračne trenutke. Bila je nesrećna, često u nedoumici i sumnji da joj se ništa ne odvija kako želi — ni brak, ni karijera, ni lični mir. Često je pričala Tomi o tim nemirima, a on je osluškivao svaku reč. Iz te osećajne oluje rodila se ideja da se baš te rečenice pretoče u stihove. Čitava pesma postala je svojevrsno ogledalo jednog života punog bola, nade, žudnje i unutrašnje borbe, baš onako kako je Silvana govorila.
- Upravo zbog toga, Toma je govorio da je pesma najviše ličila njoj — onome što nosi u sebi i onome što je proživljavala. Verovao je da će je zato pevati iskrenije nego iko drugi, a istorija je pokazala da je bio u pravu.Međutim, kako se sredinom priče otkriva, “Blic” je pre četiri godine podsetio, da je pesma u početku bila namenjena Zorici Marković, tada mladoj pevačici na početku karijere koja je sa Tomom nastupala na turneji u Mostaru.
U sećanjima koja su ostala zabeležena, Zorica je govorila da je Toma u to vreme već bio čovek koji je mnoge pesme komponovao spontano, u kafanama, posle koncerata, dok se u vazduhu još osećala vrela energija publike. Ona ga je gledala kao veliku umetničku figuru, gotovo kao ikonu. U jednoj kafani kraj Šida, Toma je pred njom stvarao stihove “Šta će mi život bez tebe dragi”, dok je atmosfera oko njih bila tipično boemska — pesma, galama, čaše koje zveckaju, i ta čuvena melanholija koja ga nikad nije napuštala.
- Zorica je tada verovala da će pesma biti njena. Takav poklon bio bi ogroman vetar u leđa za mladu pevačicu, i sve je ukazivalo na to da će baš ona dobiti melodiju koja već tada zvučala izuzetno. Ipak, po završetku turneje, Toma je promenio odluku i predao pesmu Silvani. Mnogo godina kasnije, Zorica je priznala da nije osećala nikakvu gorčinu zbog toga. Naprotiv — tvrdila je da je pesma otišla u ruke u koje je trebalo da ode. Silvana je, po njenim rečima, bila osoba prema kojoj je Toma gajio posebne emocije, emocije koje su bile vidljive svakome ko ih je poznavao.
U središtu priče, kako “Blic” naglašava, stoji i činjenica da je Toma bio čovek koji je emociju pretakao u muziku na način koji je malo kome uspevao. Njegov glas, pun tuge ali i topline, danas se smatra jednim od najprepoznatljivijih u istoriji jugoslovenske muzike. A Silvana, s druge strane, nosila je tajanstvenu kombinaciju nežnosti i snage. Zato je pesma u njenoj interpretaciji postala balada koja je na publiku delovala gotovo hipnotički.
- Kako se priča približava svom kraju, dolazi se do onog dela istorije koji je obavijen tugom i tišinom. Iako pesma “Šta će mi život” danas postoji kao neizbrisivi deo muzičkog nasleđa, oboje su otišli prerano. Silvana je tragično stradala, a Toma je život završio nakon dugačke i teške borbe sa bolešću. Ipak, pesma je nastavila da živi, kao neraskidiva veza među njima. Upravo tu emotivnu liniju domaći mediji i danas ističu kao jednu od najdubljih u istoriji narodne muzike.
Kako “RTS” povremeno ističe u svojim dokumentarnim emisijama, ova numera nije samo muzičko delo — ona je svedočanstvo o zahvalnosti, prijateljstvu, patnji i jednoj vrsti ljubavi koja nije morala biti romantična da bi bila snažna. Bila je to ljubav između dvoje umetnika koji su prepoznali jedno u drugom ono što su drugi retko videli: dubinu.
- U završnom osvrnu, priča dobija dodatnu dimenziju kada se posmatra iz današnje perspektive. Danas, kada nove generacije otkrivaju Tomine i Silvanine pesme, javlja se osećaj gotovo svečanog divljenja. Publika i dalje peva stihove koji su nastali u jednoj skromnoj kafani, u danima kada je život bio surov, ali emocija iskrena. Silvana je osvojila publiku glasom koji je zvučao kao da nosi čitavu dušu, dok je Toma ostavio nasleđe koje se i dalje prenosi kao najveća vrednost narodne muzike.
A pesma — ona živi svoj zasebni život. U njoj se čuje zahvalnost mladića koji je jednog zimskog dana dobio šansu od žene koja mu je verovala. Čuje se bol jedne umetnice koja je tražila svoje mesto u svetu. Čuje se sećanje na prijateljstvo koje je prevazišlo sve prepreke vremena.Kako “Kurir” zaključuje u više navrata, upravo ta pesma postala je simbol njihovih sudbina — spoj ljudskosti, umetnosti i emocije koje vreme nikada neće izbrisati
