U tišini udaljenog ostrva u Britanskoj Kolumbiji, daleko od gradske vreve i svakodnevne jurnjave, Amanda je pronašla mir koji je neumorno tražila godinama.
- Nekada je živela ubrzanim tempom, u srcu Vankuvera, gde su se dani stapali u beskrajan niz obaveza i stresa. Burnout koji je doživela bio je prekretnica – trenutak u kojem je shvatila da više ne može živeti u robovlasničkom odnosu prema sopstvenom životu. Umesto da nastavi da tone u iscrpljenost, napravila je radikalan zaokret: napustila je posao, kupila čamac i preselila se na vodu, gde je punih deset godina živela na jedrilici.
Nakon tog perioda življenja na vodi, sudbina ju je dovela do ideje o čuvanju ostrva. Kada je njen pas Baterkap počeo da stari, Amanda se vratila na kopno kako bi mu pružila dostojanstveniji kraj života. U tom trenutku, kao da ju je priroda nagradila za hrabrost – preko jedne Fejsbuk objave našla je priliku da preuzme nezavisno upravljanje malim ostrvom, udaljenom od civilizacije, ali bogatom u prirodi. Na tom mestu Amanda je pronašla ono čemu je težila: potpuni mir, samoću i ispunjenje kroz jednostavne zadatke u službi prirode.
- Na ostrvu živi u drvenoj kolibi staroj četvrt veka, jednostavnoj, ali sasvim dovoljnoj za život koji vodi. U njoj se nalazi sve što joj treba – kuhinja, trpezarija, dve spavaće sobe i peć na drva koja greje dom tokom oštrih zimskih noći. Amanda vodi ostrvo, presađuje biljke u plasteniku, seče drva za ogrev i održava mali raj koji je postao njena svakodnevica. Ne seče stabla zbog zakonskih pravila, već koristi srušeno drveće i granje koje more izbacuje na obalu. Ta jednostavnost, ta samoodrživost, daje joj osećaj slobode kakav nikada nije pronašla u gradu.
Njeno društvo uglavnom čine pas Breskvica i — medvedi. Na ostrvu žive i druge divlje životinje, poput jelena, puma, vukova, ali i kitova koji prolaze kroz okolne vode. Iako se mnogi čude njenoj hrabrosti, Amanda tvrdi da se nikada ne oseća ugroženo – život u skladu s prirodom naučio ju je poštovanju, ali i spremnosti. Uvek nosi sprej za medvede, ali strah joj nije saputnik. Umesto njega, tu je osećaj pripadnosti prirodi i jasna svest o njenim pravilima.
- Zimi ostrvo prekriva sneg na oko dve nedelje, vetrovi znaju da budu surovi, a oluje strašne. Tada postaje posebno svesna svoje osame. Ali to je osama bez usamljenosti – izolacija u kojoj je naučila da osluškuje sebe, prirodu i svoje granice. Struju dobija pomoću solarnih panela, a u mrklim zimskim noćima pomažu joj četiri generatora. Pije vodu iz bunara, hrani se povrćem iz plastenika i koristi satelitski internet da bi nastavila da radi kao veb dizajnerka.
Domaći mediji su ranije izveštavali o sličnim primerima života u izolaciji, poput priče koju je RTS objavio o bračnom paru sa Stare planine koji živi bez struje i vodi sopstvenu farmu daleko od najbližeg sela. (Izvor: RTS – „Život van sistema: bračni par sa Stare planine“). Takve priče pokazuju da ni u Srbiji nije retkost da ljudi napuste grad i okrenu se prirodi, vođeni žudnjom za smislom i mirom, slično kao što je to učinila Amanda.
- U još jednoj domaćoj reportaži, dnevni list Blic pisao je o čoveku koji se, nakon dugih godina u inostranstvu, vratio u rodno selo ispod Fruške gore i obnovio dedinu kuću bez ikakvih modernih tekovina. Ovaj primer ukazuje na trend povratka prirodi, koji se s vremena na vreme javlja u našim krajevima. (Izvor: Blic – „Sam u šumi: život bez struje u podnožju Fruške gore“).
Sličnu tematiku obrađivao je i portal Nova.rs, koji je ispričao priču o ženi iz Beograda koja se preselila u kuću u istočnoj Srbiji, gde živi sama i bavi se organskom proizvodnjom hrane. U članku se ističe kako je priroda lek, a izolacija od urbanog načina života često predstavlja spas za dušu. (Izvor: Nova.rs – „Beograđanka zamenila asfalt njivom: život u prirodi kao lek“).
- Amanda svoju priču deli sa svetom putem društvenih mreža. Aktivna je na YouTube-u i TikTok-u, gde bilježi svakodnevnicu – od sečenja drva do susreta s medvedima. Njeni prijatelji iz Vankuvera prate je s divljenjem, a mnogi koji naiđu na njen sadržaj maštaju o sličnom begu.
Osoba koja je nekada bila samo „umorna stanovnica grada“, danas je samoostvarena čuvarica ostrva. Izgradila je život daleko od svega što je nekada smatrala važnim. Nikada nije tražila luksuz – samo prostor u kojem će biti u miru, prostor u kojem će disati punim plućima. Često kaže kako na ostrvu ne postoji osećaj da je nešto izgubila – već da je, naprotiv, pronašla sve ono što je u gradu bio samo nedostižan san.
- Njeni planovi za budućnost ne uključuju povratak u urbani život. Naprotiv, želi još više da istraži ostrvo i okolne vode, da nauči nove veštine koje će joj koristiti u izolaciji i da svojim primerom inspiriše druge da preispitaju šta im zaista treba da bi bili srećni. U njenom slučaju, odgovor je bio veoma jednostavan: tišina, priroda i pas koji trči slobodno po obali.
Priča Amande podseća nas da je ponekad dovoljno samo odmaknuti se da bismo zaista videli svet oko sebe. Da bismo prepoznali koje su naše prave potrebe i koliko malo nam je zapravo potrebno. U prostoru gde je svakodnevica ispunjena jednostavnim radostima, čini se da je život sam dobio svoj najčistiji oblik – bez žurbe, bez buke, s puno slobode i zahvalnosti.
Amanda, u tišini svog ostrva, živi život koji bi mnogi nazvali usamljenim. Ali za nju, ta tišina odzvanja najljepšom melodijom – melodijom koju je tražila godinama. I pronašla
