Branislav Tomašević, glumac koji je godinama prisutan na domaćoj sceni, često se smatra čovekom koji istovremeno nosi teret javne profesije i nežnost porodičnog života. Njegova prepoznatljiva smirenost i privrženost najmilijima posebno dolazi do izražaja kada se govori o ljubavi koju deli sa suprugom, manekenkom Jelenom Ivanović.
- Prema onome što „Kurir“ ističe, njihova priča počiva na jednostavnosti, zajedničkoj snazi i želji da se, uprkos glamuru koji ih je nekada okruživao, vrate suštinskim vrednostima. Dok je Branislav gradio reputaciju kroz uloge u serijama koje je domaća publika s oduševljenjem pratila, Jelena je osvajala svetske modne piste, ostavljajući iza sebe trag koji se retko viđa. Njeni dani među najprestižnijim dizajnerima i rame uz rame sa najvećim svetskim supermodelima deluju gotovo nestvarno, ali ono što je iznenadilo mnoge jeste njen izbor da se nakon međunarodne karijere povuče u mirno okrilje porodičnog doma, daleko od reflektora i modnih kamera.
U braku su više od osamnaest godina, a njihova ljubavna priča, prema pisanju domaćih izvora, prerasla je u pravi simbol posvećenosti i uzajamnog poštovanja. Roditelji su trojice sinova — Dušana, Bogdana i Stefana — i upravo kroz svoju decu otkrivaju najdublji smisao zajedničkog života. Oni koji ih poznaju opisuju ih kao porodicu koja ne traga za luksuzom već za mirom, stabilnošću i iskrenim odnosima.
- Jelena, iako je bila lice kampanja Yves Saint Laurenta, Gotjea i Diora, a hodala je pistama sa Naomi Kembel, Klaudijom Šifer i Lindom Evanđelist, nikada nije izgubila potrebu za prisnošću i običnim životnim radostima. Čak je, kako navodi „Blic“, postala i jedina Srpkinja koja je imala čast da se pojavi na prestižnom Met Gala događaju, što bi za mnoge značilo vrhunac karijere i ulaz u svet bogatih i slavnih. Ipak, ona je odlučila da sve to ostavi iza sebe i stvori dom na selu, mestu koje joj vraća osećaj autentičnosti i prirodne lepote.
Njihov dom nalazi se u malom selu nadomak Gornjeg Milanovca, gde su uspeli da pronađu mir koji su dugo tražili. To nije samo mesto za boravak — to je njihov mali univerzum ispunjen radom, smehom i stalnim otkrivanjem jednostavnih vrednosti koje su im bile uskraćene u gradu. Branislav često govori da se tek tamo oseća kao da živi pravim životom, onim koji ne poznaje brzinu, buku ni nametnutu dinamiku.
- Dok priča o svom danu, sa posebnim zadovoljstvom opisuje trenutke u kojima deca trče dvorištem, dozivaju ga na ručak, ili kada, kako se uz osmeh priseća, pušta po dvorištu kokoške koje je sam podigao. Ponosno ističe da je kupio i odgajio četrdesetak pilića, naglašavajući kako mu prizori domaćih životinja vraćaju sećanja na detinjstvo koje je provodio kod bake na selu. U tim uspomenama pronalazi inspiraciju da svoj život danas oblikuje baš takav — jednostavan, prirodan, bez opterećenja i nepotrebnog stresa.
- Jelena u tome vidi priliku da deci pruži detinjstvo koje je ispunjeno svežim vazduhom, zdravim navikama i razumevanjem prirode. Njihovo imanje postalo je ne samo mesto za odmor, već i prostor u kojem uče o strpljenju, odgovornosti i radu. Posebno ju je privukla mogućnost da se posveti bašti i životinjama, pa je tako, pored kokošaka, porodica proširila domaćinstvo na svinje, ovce i raznovrsno povrće koje sami uzgajaju.
To je način života koji ih je zbližio, a o čemu „Alo!“ ponekad piše kao o fenomenu povratka poznatih ličnosti prirodi i ruralnim sredinama. Branislav neretko ističe da mu povratak radu na zemlji pomaže da se oslobađa stresa i ostane povezan sa sobom, čak i kada se ponovo nađe u svetu pozorišta i glume. On je danas dokaz da čovek može biti uspešan u profesionalnom smislu, ali da istovremeno može voditi život u kojem dominiraju unutrašnji mir i posvećenost porodici.
- Tokom poslednjih godina, glumac je sve više ulagao u razvoj imanja. Kako sam priča, zasadio je veliki broj stabala višnje, na zemlji koju deli sa bratom, i to ne samo kao hobi već kao perspektivu za budućnost njihove porodice. Trenutno imaju hiljadu stabala, a u planu je proširenje za još više od hiljadu dvesta novih sadnica. Osim višanja, brinu i o više sorti šljiva koje su ranije posađene, a koje sada, zahvaljujući njegovoj brizi, ponovo daju dobre plodove. Planira i pokretanje male proizvodnje voćnih prerađevina, nadajući se da će jednog dana njihovo selo postati prepoznatljivo po domaćim proizvodima koji će nositi njihov potpis. Upravo taj deo njegovog života pokazuje koliko mu znači taj povratak zemlji — ne kao prolazni hir, već kao stvarna želja da ostavi nešto trajno svojoj deci.
Dok radi na imanju, sve više primećuje i koliko je priroda ugrožena. Smatra da se ljudi udaljavaju od zemlje, ne razmišljajući o njenoj vrednosti i potrebi da se očuva. Zbog toga često zajedno sa decom učestvuje u akcijama čišćenja divljih deponija u okolini, pokušavajući da probudi svest kod mlađih generacija. Govori da nije dovoljno samo disati čist vazduh – potrebno je brinuti se o svakom delu prostora u kom živimo. Zato insistira da se svako dete nauči poštovanju prirode, jer upravo od toga zavisi kakav će svet naslediti.
- Uprkos brojnim obavezama, Branislav se nije udaljio od glume. I dalje je veran Narodnom pozorištu, gde ostavlja upečatljive uloge i zadržava status jednog od najvoljenijih glumaca. Ali njegova najveća uloga, kako mnogi primećuju, zapravo se odvija daleko od pozorišnih reflektora — na njegovom imanju, u krugu porodice koju bezrezervno voli. Prema pisanju „Stil“ magazina, upravo ta kombinacija profesionalnog uspeha i lične skromnosti čini ga jedinstvenim, čovekom koji ne dozvoljava da ga slava promeni, već svojim primerom pokazuje da je moguće živeti ispunjeno, mirno i stabilno, čak i kada javnost neprestano prati svaki vaš korak.
Njegov odnos sa suprugom i decom najlepše oslikava činjenica da prava sreća ne dolazi iz spoljašnjeg sveta. Nije važna lokacija, niti glamur koji neko nosi iza sebe, već ono što izbudi srce i budi nežnost u čoveku. Jelena je dokaz da žena može biti međunarodna zvezda i istovremeno nežna, posvećena majka koja bira prirodu umesto modnih pisti. On, pak, pokazuje da glumac može voleti svoju profesiju, ali se istinski ostvariti tek onda kada pronađe mesto na kom može da diše punim plućima.
Njihov život na selu nije beg, već povratak onome što ih je oblikovalo. Povratak vrednostima koje se ne mogu kupiti — miru, radu, ljubavi i jednostavnosti. I možda je baš zato priča o Branislavu i Jeleni toliko dirljiva: u vremenu u kojem se mnogi bore za vidljivost, oni biraju da budu nevidljivi tamo gde je potrebno, a vidljivi jedino onima koji ih najviše vole
