U ovom članku donosimo priču žene koja je nasledila stan, dok ju je porodica odbacila i okrenula leđa. U nastavku saznajte šta je otkrila u kuhinji i kako je ta istina promenila sve…
Tetka nije imala dece, a ceo život je često ponavljala da sam joj ja „najbliža“. Dok su je drugi posećivali samo za praznike, ja sam bila tu svaki put kada joj je bila potrebna pomoć—kada je trebalo otići do lekara, u apoteku, kada je trebalo obaviti kupovinu ili biti prisutna tokom noćnih dežurstava. Poslednje dve godine njenog života, gotovo da nisam izlazila iz njenog stana. Kupala sam je, hranila, vodila na terapije.
- Nikada nisam radila sve to zbog nasledstva, barem sam tako mislila. Živela sam njenim životom, verujući da to činim iz ljubavi i posvećenosti. Kada je preminula, kontaktirao me je notar i saopštio da mi je stan ostavila. Iako nisam bila pripremljena na to, u trenutku nisam imala vremena da se saberem.
Telefon je počeo da zvoni. Rođaci. Svi redom su počeli da me optužuju: „Manipulisala si njome“, „Iskoristila si staricu“, „Sram te bilo“. Neki su me blokirali istog dana, a porodica je utihnula. Kao da sam nešto ukrala, umesto da nasleđujem. Slomilo me je to, ali ipak sam se uselila u stan.
- Prve noći nisam mogla da spavam. Stan je bio ispunjen mirisom lavande i starog nameštaja, koji je podsećao na njene godine. Sledećeg dana, odlučila sam da očistim kuhinju. Pomerila sam stari drveni ormarić, koji godinama nije bio pomeran, i iza njega pronašla koverat zalepljen selotejpom. Na njemu je bilo napisano moje ime. Ruke su mi se tresle dok sam otvarala. Unutra je bilo pismo i mali USB.
Pismo je bilo kratko, ali jako: „Znam da će te napasti kad mene ne bude. Zato sam ostavila istinu. Ako treba—pusti.“ Ta rečenica me je ubila, ali i učinila radoznalom. Ubila me je i hrabrost da saznam šta piše.
Uključila sam USB i video snimke iz dnevne sobe, sa datumom od tri meseca pre njene smrti. Rođaci su sedili oko nje i govorili joj da sam tu samo zbog stana, da sam lažna i da treba sve da prepiše njima. Jedan od njih je čak rekao: „Ona samo čeka da umreš.“ Tetka je tiho slušala, a zatim je odgovorila: „Zato i neće dobiti ništa.“
- Plakala sam, ali ne zbog stana, već zbog nje. Zbog toga što nije zaslužila da bude žrtva tih ljudi. Ipak, to nije bio kraj. Poslednji snimak bio je iz drugog ugla kamere. Tetka je gledala direktno u objektiv i rekla: „Ako ovo gledaš—znaj još nešto. Stan nije najvrednije što sam ti ostavila. U fioci ispod sudopere je fascikla.“
Pohitala sam do fioke, otvorila je, i unutra pronašla dokumenta o štednji za koju niko nije znao. Račun sa iznosom koji je daleko premašivao vrednost stana. Uz to je bila poruka: „Ovo je za tvoj novi početak. A njima—lekcija.“
Rođaci su me tužili. Izgubili su. Ja sam dobila mir i istinu. Na kraju, shvatila sam da nije svaka porodica krv. Neko te voli delima, a neko interesom.
