U današnjem članku, ispričaću potresnu priču koja je ostavila dubok trag u srcima mnogih tragediju koja je zadesila porodicu Prahov i promenila pogled javnosti na bezbednost i sistem brige o osobama sa mentalnim smetnjama.
- Te kobne 2012. godine, selo Mir, smešteno u blizini ruskog grada Petuški, bilo je mesto letnjeg odmora porodice Prahov. Petogodišnji Bogdan Prahov, jedino dete svojih roditelja, proveo je bezbrižne dane igrajući se u dvorištu njihove vikendice. Tog dana, igrajući se sa svojim prijateljem Dimom, nije mogao ni da nasluti da će to biti njegov poslednji dan života.
Dok su se majka Tatjana i baka bavile poslovima u bašti, dečaci su uživali u letnjoj igri. Tada se pojavio Sergej Kozlov, komšija koji je bolovao od teških mentalnih problema, i bez ikakvog upozorenja, izvršio zločin koji je potresao čitavu zajednicu.
Prema svedočenju Dime, muškarac je iznenada izašao iz šume, napao ih, udario njega, a zatim zgrabio malog Bogdana i odvukao ga u šumski predel. Isprva, Tatjana nije verovala u ono što je čula – mislila je da je reč o nekoj dečjoj igri. Međutim, kada je pogledala ka kapiji i nije ugledala sina, zavladala je panika.
- Ubrzo je pokrenuta intenzivna potraga. Učestvovali su policajci, vojska, spasioci i brojni volonteri. Ljudi su plakali, molili i nadali se čudu. Međutim, nakon nekoliko sati, pronađena je samo dečakova odeća, a narednog jutra i njegovo beživotno telo, sa teškim povredama glave.
Obdukcija je pokazala da je dečak preminuo usled udarca glavom o drvo. Na telu nije bilo znakova seksualnog zlostavljanja. Javnost je bila zgrožena, porodica uništena, a istraga je trajala mesecima bez jasnog osumnjičenog.
Na osnovu Diminog opisa, napravljena je kompozitna skica osumnjičenog. Privedeno je više osoba, među kojima i beskućnik Dmitrij Semenov, koji je u jednom trenutku čak priznao zločin. Međutim, DNK analiza ga je isključila, a kasnije je povukao priznanje uz tvrdnje da je bio prisiljen da lažno svedoči.
Tek u januaru 2013. godine, zahvaljujući genetskoj analizi, DNK tragovi znoja pronađeni na odeći poklopili su se sa Sergejem Kozlovim, osobom koja je sve vreme živela u blizini. Kozlov je ranije bio pod psihijatrijskim nadzorom, ali je 2005. godine skinut sa evidencije pod obrazloženjem „stabilnog stanja“.
- Bio je poznat po svom nestabilnom ponašanju i netrpeljivosti prema ismevanju. Tog dana, kako se navodi u izveštaju, Kozlov je naišao na dečake i, u naletu besa i poniženja, kidnapovao Bogdana. Kasnije je priznao ubistvo, ali je sudsko-psihijatrijsko veštačenje pokazalo da nije bio svestan svojih dela, što ga je oslobodilo krivične odgovornosti.
Umesto zatvora, Kozlov je upućen na obavezno psihijatrijsko lečenje, gde se nalazi i danas, 2025. godine. Stručnjaci tvrde da osobe sa teškim mentalnim poremećajima i agresivnim ponašanjem retko mogu biti u potpunosti rehabilitovane, što znači da će Kozlov najverovatnije ostatak života provesti u zatvorenoj bolnici.
Roditelji malog Bogdana nikada nisu prihvatili ovu presudu. Smatrali su da je pravda izostala, jer niko stvarno nije odgovarao za smrt njihovog sina. Tokom istrage se otkrilo i da je Kozlov pre toga već napao jedno dete nožem, ali je i tada izbegao zatvorsku kaznu i poslat je na lečenje.
Ova tragedija otvorila je mnoga pitanja o načinu na koji se u društvu tretiraju osobe sa mentalnim smetnjama. Pokazalo se da sistem ima ozbiljne propuste, posebno u vezi sa evidencijom i nadzorom potencijalno opasnih osoba. Kozlov nije smeo biti skinut sa registra, a da se to nije desilo, verovatno bi Bogdan i danas bio živ.
U međuvremenu, porodica Prahov pokušala je da iznova izgradi život. Dobili su još jedno dete, ali kako je Tatjana jednom rekla, nijedno dete ne može zameniti Bogdana. Njegov osmeh, njegova nežnost i energija ostali su zauvek urezani u njihovim sećanjima.
Tragedija iz sela Mir ostaje upozorenje celom društvu – da ne zaboravimo odgovornost koju imamo prema najranjivijima, da mentalne bolesti nisu opravdanje za zločin, već poziv za dublju i ozbiljniju brigu, praćenje i prevenciju. Jer dokle god sistem ne prepoznaje rane znake opasnosti, rizik ostaje – a cena, kao u ovom slučaju, može biti najviša moguća.
