U ovom članku Vam otkrivamo kako je moguće razlikovati pravi sir od lažnog. U nastavku saznajte na šta treba obratiti pažnju prilikom kupovine kako ne biste kupili proizvod lošeg kvaliteta…
U poslednje vreme sve češće se govori o proizvodima koji na prvi pogled liče na sir, ali sa pravim sirom imaju vrlo malo zajedničkog. Veštački i jeftini sirevi koji uopšte ne sadrže mleko ili ga imaju u tragovima nalaze se u slobodnoj prodaji, čak i na pijacama, a mnogi potrošači ih kupuju nesvesni onoga što zapravo unose u organizam. Iako izgledom, mirisom i načinom topljenja podsećaju na sir, njihov sastav i nutritivna vrednost često su daleko od onoga što se od kvalitetnog sira očekuje. Kako upozorava Krstarica, najjednostavniji način da se ovakvi proizvodi prepoznaju jeste pažljivo čitanje deklaracije.
- Imitacije topljenog sira imaju svoje mesto u prehrambenoj industriji upravo zbog toga što su jeftine za proizvodnju, dugo traju i dobro se ponašaju na visokim temperaturama. Zbog tih osobina često se koriste u lošijim picerijama, restoranima brze hrane, gotovim smrznutim obrocima i industrijskim grickalicama. Za proizvođače su isplative, ali za potrošače mogu biti problematične. Umesto mlečnih proteina i kalcijuma, ovakvi proizvodi često sadrže veliki udeo soli, razne biljne ili hidrogenizovane masti, skrob, boje i arome, čime se postiže privid sira, ali bez njegove stvarne hranljive vrednosti.
Stručnjaci upozoravaju da neke zamene za sir imaju visok sadržaj zasićenih masti i holesterola, što može negativno uticati na zdravlje srca i krvnih sudova. Osim toga, u njihovom sastavu se često nalaze aditivi koji služe za poboljšanje teksture i produženje roka trajanja. Među njima su karagenan (E407), guar guma (E412) i tara guma (E417). Iako su dozvoljeni u prehrambenoj industriji, kod osetljivih osoba mogu izazvati probavne smetnje, nadutost i iritaciju digestivnog trakta, a dugoročna i česta konzumacija takvih proizvoda nije bez rizika. Kako piše Blic, problem nije samo u jednom aditivu, već u kombinaciji „hemije“ koja se redovno unosi, često nesvesno.
- Važno je naglasiti da zamene za sir ne treba automatski poistovećivati sa kvalitetnim veganskim sirevima biljnog porekla. Postoje proizvodi namenjeni veganima čiji je sastav jasan, transparentan i baziran na orašastim plodovima, soji ili drugim biljnim izvorima. Iako im mogu nedostajati određene hranljive materije koje se prirodno nalaze u mlečnom siru, ako su pravilno proizvedeni i jasno deklarisani, ne predstavljaju štetnu namirnicu. Ključna razlika je u informisanosti potrošača i jasno navedenim sastojcima, a ne u pokušaju da se proizvod „predstavi“ kao nešto što zapravo nije.
Da bi se razumela razlika, važno je znati kako nastaje pravi sir. Prirodni sir proizvodi se od kravljeg, kozjeg ili ovčijeg mleka, procesom zgrušavanja mlečnih belančevina pomoću sirila. Kvalitetan sir može nastati samo od kvalitetnog mleka, bogatog proteinima i kalcijumom, sa prisustvom korisnih bakterija mlečno-kiselog vrenja. Upravo te bakterije imaju blagotvoran efekat na zdravlje creva i celokupan digestivni sistem. Kako navodi Krstarica, mnogi domaći sirevi i dalje se proizvode od svežeg, sirovog, nepasterizovanog mleka, što im daje pun ukus i veću nutritivnu vrednost.
Suprotno tome, proizvodi koji se prodaju kao „sir“, a zapravo su imitacije, često nemaju korisne bakterije, prirodne proteine ni dovoljan sadržaj kalcijuma. Njihova struktura postiže se dodavanjem emulgatora i zgušnjivača, dok se ukus „sira“ dobija aromama. Posebno su problematični sirevi u listićima koji se koriste za tost-sendviče. Na deklaraciji se često može videti da sadrže tek mali procenat mleka ili sira, dok ostatak čine masnoće, so, surutka, aditivi i boje. Dodavanjem veštačke arome dobija se ukus koji potrošača asocira na sir, iako nutritivno sa njim ima vrlo malo veze.
- Cena je često prvi signal, ali ne i jedini. Izuzetno niska cena u poređenju sa drugim sirevima iste vrste može ukazivati na to da proizvod nije ono što se čini. Ipak, najviše informacija daje deklaracija. Prirodni sir ima kratku listu sastojaka, najčešće mleko, sirilo, so i eventualno mlečne kulture. Sve što odstupa od toga zahteva dodatni oprez. Kako savetuje Blic, potrošači bi trebalo da se naviknu da čitaju sitna slova, jer se upravo tamo kriju ključne informacije.
Posebnu pažnju treba obratiti na proizvode označene kao „sir za picu“. Iako nisu svi loši, mnogi od njih su zapravo mešavine koje sadrže minimalan udeo sira, a veliki procenat biljnih masti i aditiva, kako bi se postiglo lako topljenje i rastezljivost. Takvi proizvodi ne nude nutritivne benefite pravog sira, već služe isključivo tehnološkoj svrsi u pripremi hrane. Kako piše Krstarica, uvek je sigurniji izbor sir u komadu, čiji se sastav može jasno proveriti.
- Još jedan važan aspekt je uticaj na zdravlje creva. Pravi sir sadrži korisne bakterije i hranljive materije koje podržavaju varenje, dok ih imitacije nemaju. Redovna konzumacija proizvoda bez stvarne nutritivne vrednosti može dugoročno dovesti do disbalansa u ishrani, naročito kod dece i starijih osoba. Umesto da obezbede proteine i kalcijum, ovakvi proizvodi često doprinose prekomernom unosu soli i nezdravih masti.
Na kraju, izbor sira svodi se na informisanost i naviku. Bolje je pojesti manju količinu kvalitetnog, prirodnog sira nego veću količinu jeftine imitacije. Čitanje deklaracije, sumnja u „predobre“ cene i izbegavanje proizvoda sa dugačkom listom nepoznatih sastojaka osnovni su koraci ka zdravijem izboru. Kako ističe Blic, potrošači koji znaju šta kupuju ređe postaju žrtve prehrambenih trikova, a njihov tanjir ostaje ono što bi i trebalo da bude – izvor zdravlja, a ne kompromisa.
