U ovom članku donosimo emotivnu ispovest legendarne glumice Ružice Sokić, koja je otvoreno govorila o odluci da nema decu i o slobodi koju je izabrala. U nastavku saznajte kakvu je cenu taj izbor nosio i kako je na njega gledala u poznim godinama života…
Priča o Ružici Sokić u javnosti se godinama prepričava kroz njenu neosporivu harizmu, glumačku moć i upečatljivu ličnost koja je ostavila dubok trag u jugoslovenskoj i srpskoj kulturi. Međutim, iza snažnog scenskog prisustva krila se intimna priča o samoći, ličnim izborima i tišini koju je nosila bez gorčine. Kako Blic u više navrata podseća kroz arhivske intervjue i svedočenja, Ružica Sokić nikada nije pokušavala da od svog privatnog života napravi mit ili senzaciju, već je o njemu govorila jednostavno, iskreno i bez želje da izazove sažaljenje.
Njena emotivna priča nije bila ispunjena burnim aferama, javnim skandalima ili romantičnim legendama koje često prate slavne ličnosti. Naprotiv, u njenom životu postojala je praznina koja nije bila rezultat drame, već odsustva. Usamljenost kod Ružice Sokić nije bila plod nesreće, već posledica njenih svesnih odluka, a upravo ta vrsta samoće, tiha i nenametljiva, ostavlja najdublji trag. Ona nije tražila pažnju zbog onoga što joj je nedostajalo, već je o tome govorila kao o nečemu što je prihvatila.
Koreni takvog odnosa prema životu i emocijama sežu duboko u njeno detinjstvo. Ratne godine, glad, strah i neizvesnost ostavili su snažan pečat na njen unutrašnji svet. Kako je i sama priznavala u razgovorima koje je kasnije prenosio Story, detinjstvo nije doživljavala kroz nostalgiju, već kao period trajne nesigurnosti. Odrastanje u porodici koja je nakon oslobođenja proglašena „reakcionarskom“ značilo je godine pritiska, straha i stalne borbe za osnovno dostojanstvo. Ta iskustva naučila su je da se oslanja isključivo na sebe i da slobodu doživljava kao najveću moguću vrednost.
Ružica Sokić nikada nije romantizovala sopstvenu prošlost. Govorila je precizno, bez patetike i bez želje da ublaži težinu onoga što je proživela. Rat i poratni period u njenoj svesti nisu bili epizoda, već temelj na kojem se gradila njena ličnost. Taj temelj učinio ju je snažnom, ali i opreznom kada je reč o vezivanju, kompromisima i emotivnoj zavisnosti.
Za razliku od većine žena njenog vremena, Ružica je otvoreno govorila o odluci da ne želi decu. Nije tražila opravdanja, niti je pokušavala da se uklopi u društvena očekivanja. Kako Kurir podseća kroz citate iz njenih intervjua, smatrala je da majčinstvo mora biti želja, a ne obaveza. Njena potreba za slobodom bila je jača od potrebe da ispuni normu. Taj izbor nije predstavila kao pobedu nad životom, već kao realnost sa kojom dolazi i određena cena.
Iako je bila udata za Miroslava Lukića, njen život je u najvećoj meri bio posvećen umetnosti, radu i unutrašnjem svetu. Brak u njenoj priči nikada nije bio predstavljen kao centar postojanja, već kao deo šire slike u kojoj je gluma imala primat. Ružica Sokić nije tražila da joj ljubav bude utočište, već prostor koji ne guši njenu slobodu, a takav prostor je, po njenom priznanju, teško pronalazila.
- U sredini života, kada se osvrnula na sopstvene izbore, govorila je o usamljenosti bez dramatizacije. Nije je doživljavala kao tragediju, ali ni kao nešto beznačajno. Kako je zabeležio Politikin Zabavnik u jednom od tekstova posvećenih njenoj karijeri, Ružica je znala da imenuje emocije koje drugi potiskuju. Usamljenost kod nje nije bila slabost, već stanje koje je svesno prihvatila, čak i kada je bolelo.
Njena iskrenost činila je njenu ranjivost vidljivom, ali i dostojanstvenom. Nije govorila o velikim ljubavima, jer ih, po sopstvenom priznanju, nije doživela na način na koji ih literatura i film često idealizuju. Govorila je o potrebi za bliskošću, ali i o granicama preko kojih nije bila spremna da pređe. Cena slobode koju je izabrala nije bila trenutna, već dugotrajna i tiha, prisutna u svakodnevici, u pauzama između uloga i aplauza.
- U vremenu kada se od žena očekivalo da se prilagode, da ćute ili da se definišu kroz porodicu, Ružica Sokić je birala drugačiji put. Nije se žalila, nije tražila razumevanje, ali je ostavila snažno svedočanstvo o tome kako izgleda život žene koja ostaje verna sebi. Kako Večernje novosti navode u osvrtima na njen život, upravo ta doslednost bila je izvor njene snage, ali i njen najtiši bol.
Na kraju, priča o Ružici Sokić nije priča o propuštenim ljubavima, već o hrabrosti da se živi u skladu sa sopstvenim istinama. Njena samoća nije bila praznina koju je pokušavala da popuni, već prostor u kojem je gradila identitet, umetnost i unutrašnji mir, čak i kada taj mir nije bio potpun. U toj tišini, daleko od buke skandala i mitova, ostala je jedna od najautentičnijih figura domaće kulture, žena koja je pokazala da sloboda ima cenu, ali i da je ponekad vredna svakog bola koji sa sobom nosi.
