U današnjem članku, želim se osvrnuti na priču koja je unazad nekoliko dana postala vrlo emotivna, a sama me podsjetila na neka prošla vremena. Priča je počela s objavom osmrtnice jednog od šenera iz Čačka, koji je na srpskom i talijanskom jeziku objavio tužnu vijest o Armaniju.
- Ekipa se na kraju potpisala na ćirilici, što je samo dodalo posebnu notu ovom neobičnom događaju. Ta me situacija vratila u moje četrdesete, kada je život bio mnogo jednostavniji, ali isto tako vrlo uzbudljiv.
Tada sam kupila dva Armanijeva sakoa od jednog trgovca iz Rečkog. U njemu sam se udala, a cijeli trenutak bio je pomalo neobičan. Lik mi je dao popust jer je sako još imao zujalicu. Bilo mi je neobično, ali nisam imala izbora jer su me prodavačice u Rečkom odbijale pomoći. Nisam se sramila da se udam sa zujalicom na guici jer mi jednostavno nije bilo važno. Sjećam se kako smo tada bili u Zagrebu, jer je naš prijatelj, koji je bio sudija okružnog suda, trebao položiti zakletvu.
Iako naš prijatelj nije imao puno novca, bio nam je drag i odlučili smo mu kupiti Armani odelo. To je bilo jedno od onih lepih trenutaka koji nisu uvijek povezani s novcem, već s pažnjom i prijateljstvom. Tada smo zajedno gledali prenos iz Sabora i nisam mogla da se suzdržim od smeha. Gledajući našeg prijatelja kako se zaklinje na poštenje, odeven u ukradeno odelo i obuću, nisam mogla da verujem koliko je to bilo ironično. Vrištala sam od smeha, jer je izgledao apsurdno, ali nije bilo loše u toj situaciji, već samo smešno.
- Moj muž je pitao: “Zašto se smeješ?” A ja sam odgovorila: “Sudija i lopovi istom se bogu mole.” Iako naš prijatelj nije bio lopov, verovatno je u toj ekipi bio jedini koji je imao čisto srce. Danas počiva u miru, a možda je i njemu sveti Petar na vrata raja rekao onu poznatu rečenicu kad ugleda nekog novog gostа: “Petre, imaš divno odelo.” Na što je Petar odgovorio: “Armani.”
Od tada, moram priznati da sam odlučila da pred lopovima svetog Petra neću stati u Armaniju. Znam, nije bitno šta imaš na sebi, ali želim ostati dosljedna svojim principima. I tako, kad mi je muž pokazao najnovije modele pidžama iz Lidla, shvatila sam da mi nije bitno što misli sveti Petar. Ne želim ga impresionirati ni na koji način. Niti sam osoba koja se obazire na predrasude, niti imam želju šetati po raju s Armanijem na sebi, među dosadnim i monotonim ljudima. Tamo ću biti svoja i živjeti po vlastitim pravilima.
Svojim unucima ću ostaviti sakoe i odelo. Možda će oni jednog dana, kao neki predsednici Lijepe naše, nositi takve stvari, možda će u Armaniju položiti zakletvu, ali ne mogu jamčiti da će to biti samo zbog stila. Ako ništa drugo, kod nas u Hrvatskoj se uvijek moraš “prilagoditi” da bi uspio, a nikada ne znaš šta ti sve može zatrebati u životu.
Možda će se jednog dana zaista udati u nečemu starom, jer to je na neki način tradicija. Kad uđeš u politiku, u biti moraš uvijek imati nešto “ukradeno”, makar to bilo simbolički. Tako je to kod nas, nije ni čudo. Ali u krajnjoj liniji, uopšte mi nije bitno što misle drugi. Bitno je da sam zadovoljna sa sobom, i da idem kroz život sa otvorena srca.
