U današnjem članku govori se o potresnoj ispovesti jedne bugarske novinarke po imenu Stela Radeva, koja je pokušala da pronađe odgovore na pitanje zašto je njen otac, kada je imala samo šesnaest godina, odlučio da ih napusti i posveti se svešteničkom životu.
- Ova priča nije samo sećanje na bolno detinjstvo, već i potraga za razumevanjem odnosa između porodice, vere i ličnih izbora koji ostavljaju dubok trag na živote drugih.Stela jasno pamti trenutak kada je njen otac ušao u kuću obučen potpuno u crno, nalik svešteniku. Dok je on govorio da je pronašao svoj “poziv” u Bogu, ona se nasmejala, jer ga je oduvek viđala kao osobu koja stalno traga za novim idejama, poslom ili izazovima. Njena majka, iscrpljena borbom za egzistenciju, jedva da je reagovala. Par se ionako razvodio, a na kuhinjskom stolu nagomilani računi govorili su dovoljno o svakodnevnoj borbi. Posle tog dana, otac je jednostavno nestao – bez pravog oproštaja, prestao je da se javlja, a njen život se promenio zauvek.
U malom selu počele su da kruže priče koje su je bolele više nego samo napuštanje. Govorio je drugima da je njegova ćerka “preskupa”, da stalno traži novac i da se ne isplati ulagati u njeno obrazovanje. Taj osećaj odbacivanja bio je težak teret, ali Stela je uprkos svemu uspela da ode u inostranstvo, završi studije u Škotskoj i postane uspešna. Ipak, bol zbog očevog izbora nikada nije nestala, naročito nakon što je izgubila majku od iznenadne bolesti.
Znatiželja ju je jednog dana odvela do jedne crkvene zajednice u Londonu, u manastir koji vode avgustinske časne sestre. Želela je da otkrije šta to navodi ljude da napuste sve, pa i porodicu, i da li takav život nosi neku dublju vrednost. Pridružila se sestrama na nekoliko dana, prateći njihov strog ritam molitvi, rada i tišine. U tim trenucima suočila se sa pitanjem – da li je njen otac uistinu imao poziv ili je jednostavno bežao od odgovornosti?
Sestre koje je upoznala imale su različite priče. Jedna od njih, sestra Marisa, izabrala je život u crkvi nakon teške saobraćajne nesreće u mladosti. Druga, sestra Margaret, dugo je tražila pravi put, balansirajući između porodičnih očekivanja i unutrašnjeg poziva. Sve one naglašavale su da nisu bežale od problema, već da su svesno birale put vere, uz odricanje od lične imovine i običnih životnih radosti. Njihov moto bio je “daješ sve, i primaš sve” – zajedništvo, mir i osećaj služenja većem cilju.
- Za Stelu, njihove priče su bile inspirativne, ali i podsećale na kontrast sa njenim ocem. Dok su sestre svoj izbor videle kao dar i posvećenost, njoj se činilo da je njen otac samo naglo odlučio da “postane sveštenik” bez pravog uverenja. Poredeći njihove odluke sa onim što je doživela, sve više je shvatala da su motivi potpuno različiti.
Bolna tačka u njenom životu bio je trenutak kada je majka preminula. Stela je očekivala da će tada, makar iz ljudske pristojnosti, njen otac pokazati trunku saosećanja. Ali ostala je samo tišina. Umesto njega, podršku joj je pružio očuh, čovek koji ju je voleo i bodrio, iako nije imao vlastitu decu. On joj je pomogao da završi školovanje i postane ono što je želela da bude.
Iako je nekoliko dana života sa časnim sestrama donelo mir, to joj nije pomoglo da oprosti ocu. Kada ih je pitala za savet, one su joj rekle da ne treba da sudi i da oprosti, jer ne zna kroz šta je on prolazio. Ipak, ona je u sebi osećala da njen otac nije otišao zbog Boga, već zbog sebe. Taj osećaj izdaje, trauma i strah od napuštanja ostali su deo nje.
Na kraju, Stela priznaje da nije pronašla veru u crkvi, ali jeste nešto drugo – jasnoću. Shvatila je da nema smisla tražiti opravdanja tamo gde ih nema, niti kriviti sebe za odluke koje nikada nisu bile njene. Njena snaga nije proistekla iz oproštaja, već iz prihvatanja stvarnosti i izgradnje vlastitog puta.
Ova ispovest pokazuje da život ne daje uvek odgovore koje tražimo, ali može da ponudi mir kroz razumevanje sebe i sopstvenih izbora. Stela je pronašla snagu u onome što je preživela, jasnoću u svojoj boli i spoznaju da su prave porodice često one koje biramo, a ne samo one u koje se rađamo.
