U današnjem članku govori se o paru iz Velike Britanije, Bjanki i Viniju Smit, čiji je put do roditeljstva prošao kroz neobične i teške okolnosti.
- Njihova priča počinje posle brojnih neuspešnih pokušaja vantelesne oplodnje, kada su već gotovo izgubili nadu da će postati roditelji. Nakon osam neuspešnih procedura i ogromnih emocionalnih i finansijskih ulaganja, odlučili su se na korak koji im je u tom trenutku izgledao kao poslednja šansa – surogat majčinstvo u Ukrajini.
Na prvi pogled sve je delovalo obećavajuće. Na društvenim mrežama pronašli su reklamu za jednu od najvećih ukrajinskih agencija koja je nudila program pod sloganom „garantujemo bebu“. Za cenu od oko 40 hiljada funti obećavali su da će proces trajati sve dok roditelji ne dobiju dete, a u slučaju neuspeha menjali bi donore ili surogat majke. To je paru delovalo kao sigurno rešenje, pa su puni nade i sreće spakovali kofere, pripremili dokumenta, bebi-opremu i uputili se u Kijev.
Međutim, njihovo iskustvo nije donelo samo radost. Kada su stigli u Ukrajinu i dočekali rođenje svojih blizanaca, Maka i Aleka, sada osmogodišnjaka, shvatili su da iza uglađenih ponuda i lepih obećanja stoji mračna stvarnost. Bjanka je iz prve ruke videla kako funkcioniše industrija trgovine bebama i kako se postupa prema ženama koje pristaju da budu surogat majke.
Porodilje su bile smeštene u prenatrpanim i neuslovnim porodilištima, često bez osnovne higijene. Žene su, kako Bjanka opisuje, bile tretirane „kao stoka“. Umivale su se iz flaša vode, nije bilo tuševa, a vladao je strah da se požale jer su brinule da bi im porodice mogle snositi posledice. Njihova surogat majka, mlada samohrana majka dvoje dece iz ruralnog dela Ukrajine, odmah nakon porođaja završila je na hitnoj operaciji. To je ostavilo dubok osećaj krivice kod Bjanke i Vinija, jer su znali da je rizikovala svoje zdravlje da bi im rodila decu.
- Iako su u početku mislili da su napravili pravi izbor, ubrzo su shvatili da su postali deo sistema vrednog više od milijardu funti, sistema u kojem je komercijalno surogat majčinstvo pretvoreno u unosan, ali surov biznis. Iako je u Velikoj Britaniji dozvoljeno samo altruističko surogat majčinstvo uz pokrivanje troškova, parovi se često odlučuju za inostranstvo. Ukrajina se, nakon što su Kambodža, Indija, Nepal i Tajland uveli zabrane, pretvorila u centar ove industrije. Brojne agencije ciljale su upravo britanske parove, prikazujući slike nasmejanih porodica, luksuznih apartmana i obećavajući tretman „kao za dijamante“. Stvarnost je, međutim, bila daleko od toga.
- Žene su često bile izolovane u poslednjim mesecima trudnoće, bez mogućnosti kontakta sa porodicama, pod strogim nadzorom i stalnim pretnjama visokim novčanim kaznama ako prekrše pravila. Mnoge su patile od fizičkih i emocionalnih posledica, a neke više nikada nisu mogle da zatrudne. Iako im je za trud plaćano oko 10 hiljada funti, što je znatno više od prosečne ukrajinske godišnje plate, cena koju su plaćale svojim zdravljem bila je ogromna.
Bjanka i Vini u početku nisu sumnjali u agenciju. Njihova surogat majka bila je 29-godišnja pekarka, a par je uveren da to radi zbog finansijskih razloga. Tokom trudnoće imali su tek povremeni kontakt preko prevodioca. Sve je počelo da se ruši kada su stigli u Kijev na porođaj. Umesto luksuznog smeštaja, dobili su prljav stan koji su morali sami da čiste. U bolnici su doživeli neprijatnosti i videli kako su surogat majke nagurane u sobama bez klime, dok je osoblje na njih vikalo i tretiralo ih bez poštovanja.
Njihova surogat majka izašla je iz bolnice u suzama, emocionalno slomljena jer je morala da se odrekne beba koje je nosila devet meseci. Kada ju je Bjanka pitala da li bi to ponovila, odgovorila je da nikada ne bi, jer joj je srce previše slomljeno. Agencija je tvrdila da koriste žene koje imaju iskustva, ali za nju je to bilo prvi put i iskustvo ju je duboko obeležilo.
Kasnije, Bjanka priznaje da je bila „neverovatno naivna“. U početku je čak druge parove usmeravala ka istoj klinici, uverena da je reč o pouzdanoj instituciji. Danas joj je žao zbog toga i kaže da bi, da je znala kakva je stvarnost, ljude upozorila da se ne upuštaju u tako nešto. Uprkos svemu, ona i njen suprug beskrajno vole svoje sinove, ali da mogu da vrate vreme, organizovali bi da surogat majka bude smeštena kod njih i da imaju kontrolu nad njenim zdravljem i uslovima tokom trudnoće.
Njihova priča pokazuje surovu realnost iza industrije koja se na prvi pogled čini kao human i plemenit čin. Dok jedni u tome vide ostvarenje sna, drugi prolaze kroz traume i bol koje ostaju duboko urezane. Bjanka i Vini danas žive u Meksiku, gde pokušavaju da izgrade miran porodični život, ali ističu da ih sećanja na Ukrajinu nikada neće napustiti. Njihova iskustva postala su svedočanstvo o tome koliko je važno da se u priču o surogat majčinstvu ne ulazi samo sa srcem, već i sa punom svešću o posledicama koje taj proces može doneti, kako za buduće roditelje, tako i za žene koje se odluče na tako veliki korak.
