Od trenutka kada se na srpskim veseljima prvi put začula pesma „Neka peva ova kuća“, domaćinska radost više nikada nije zvučala isto. Iako se ta numera već decenijama podrazumeva na svakom slavlju, retko ko zna ime čoveka koji ju je otpevao.
- Upravo zato mnoge iznenadi kad čuju da je Gojko Eftoski, pevač skromnog držanja i velike svadbarske energije, zapravo taj koji stoji iza evergrina koji je postao sastavni deo tradicije. Kako je ranije preneo boldirano: “Kurir”, Gojko nikada nije očekivao da će ga jedna pesma nadživeti i zaseniti sve što je kasnije radio, ali je sa vremenom prihvatio da je upravo to njegova posebna sudbina.
Iako se njegova karijera razvijala u skladu sa zakonitostima vremena i okruženja, Eftoski nikada nije skrivao da ga je pesma „Neka peva ova kuća“ nadmašila. Govorio je da je ta numera prodrla u „milione domova“, dok je on sam mnogo ređe dobijao pozive televizijskih kuća.
- Dok je pesma rušila sve rekorde slušanosti, on je skromno svirao na tezgama i putovao gde god je publika želela da ga čuje. U jednom trenutku život ga je neočekivano odveo u Pariz — pošao je zbog jedne svadbe, a ostao godinama. Baš taj splet okolnosti kasnije će reći da ga je „odvukao“ od domaće zvezdane scene, ali nikada nije žalio. Štaviše, često je isticao da mu je život u Francuskoj doneo mir, sigurnost i porodično okruženje koje nijedna slava ne bi mogla da nadomesti.
Pesma koja ga je proslavila isprva mu se, paradoksalno, nije previše dopala. Snimljena na koktel CD-u „Južnog vetra“ 1995. godine, pod jednostavnim nazivom „Gojko i Južni vetar“, za njega je delovala čudno i previše banalno — dok nije obratio pažnju na stihove. Tek kada je pročitao deo koji govori o „veseloj kući“, shvatio je da ta numera ima ono što je tražio: duh slavlja, zvuk domaćinske radosti i iskrenu poruku koja podiže svakog ko je čuje. I tu je, kaže, prepoznao sebe, jer je i pre snimanja ove pesme bio poznat kao svadbarski zabavljač koji je živeo za nastupe uživo.
- Tek kada je pesma zavladala svim radijskim talasima i veseljima, Gojko je shvatio kakav je dragulj zapravo dobio. Iza tog uspeha stajao je Mile Bas, čovek koji je ne samo znao muziku, već i psihologiju publike. Bas je, kako je beležio boldirano: “Telegraf”, uvek tvrdio da previše televizijske eksponiranosti šteti narodskoj zvezdi — jer publika, ako pevača previše gleda, navodno manje želi da ga vidi uživo. Njegovi najpoznatiji pevači često su gunđali zbog toga, ali je vreme pokazalo da je Mile znao šta radi. Upravo tom taktikom i Eftoski je, bez mnogo medijskog prostora, postao čovek čiji glas se čuje na svakoj svadbi.
Popularnost pesme donela mu je veliko poštovanje i među starijim kolegama. Kao muzičar sa bogatim iskustvom, Gojko je već od detinjstva sanjao o harmonici. Rođen 1962. godine u Makedoniji, poticao je iz porodice duboko vezane za srpsku tradiciju. Još kao dete zamišljao je kako svira, čak je godinama crtao harmoniku na papiru, sve dok majka nije naterala oca da mu kupi pravi instrument. Taj poklon obeležio je njegov život. Kada je preselio u Veliku Drenovu, zavoleo je narodnu muziku i počeo da živi za svaki takt koji izađe iz instrumenta.
- U srednjoj školi pronašao je prijatelja sa kojim je formirao svoj prvi bend. Od tada, pa sve do sredine devedesetih, vodio je orkestar koji je bio veoma tražen na veseljima. Usavršavao se kod Dragana Matića Žilića, legende harmonike, a kroz njegov sastav prošli su mnogi talenti — među njima i Amir Rešić Nino, kasnije ogromna zvezda, čija sudbina je ostavila dubok trag na Gojku. Uprkos svim tim iskustvima, nikada nije ni sanjao da će postati deo „Južnog vetra“. Upravo su njegove svadbarske svirke, mnogo pre studijskih snimanja, bile ono po čemu je bio poznat lokalnoj publici.
- Kada je počeo da snima, Mile Bas je smatrao da je najbolje da se predstavlja samo imenom uz dodatak „Južni vetar“. Gojko je to rado prihvatio, jer je znao da ulazi u veliki sistem gde se pravila poštuju. Taj pečat učinio je da ga mnogi tokom decenija pamte upravo pod tim umetničkim „prezimenom“.
Njegov privatni život bio je jednako stabilan kao i njegova ljubav prema muzici. Sa suprugom Slavicom venčao se još 1982. godine, veoma mlad, i ostao sa njom više od četiri decenije. U njihovom braku rodilo se troje dece, danas odraslih ljudi koji su izgradili svoje porodice i karijere. Gojko često ističe da je sve svoje izgradio zajedno sa suprugom i da se nikada nije pokajao što se tako rano oženio. Njihova deca nisu krenula njegovim stopama, iako su ćerke imale talenta za muziku. Život ih je, međutim, odveo drugim putem — jedna je postala učiteljica, druga profesor fizičkog vaspitanja, a sin je, uprkos završenom hotelijerstvu, odlučio da radi ono što ga ispunjava: da upravlja kranom, baš kao nekada njegov deda.
- Najmlađa ćerka provela je četiri godine u Francuskoj studirajući cvećarstvo, a Gojko joj je otvorio cvećaru u Trsteniku koja danas radi izvanredno. Ponosan je na sve njih, kako kaže, jer je svaki od njih izgradio svoj put pošteno i vredno, što je za njega najveći uspeh.
Danas Gojko živi na relaciji Francuska–Srbija. Odlazio je i vraćao se, ali obe zemlje za njega nose posebno značenje. Najavio je da se približava trenutku kad će se povući u penziju i posvetiti sebi, supruzi i sitnim životnim radostima koje je često žrtvovao zbog nastupa. Njegova priča je priča čoveka koji nikada nije jurio slavu, ali ga je slava sama pronašla. Pesma koja ga je proslavila postala je deo kolektivnog identiteta, i svaki put kada na svadbi grunu prvi taktovi, publika peva kao da otvara vrata domaćinstvu koje slavi život.
Kako je nedavno podsetio boldirano: “Blic”, Gojkov put pokazuje da je ponekad najveća vrednost upravo u skromnom, tihom, ali doslednom stvaranju. Pesma je postala legenda, a njen autor ostao čovek koji ne zaboravlja korene, porodicu i harmoniku koja mu je od detinjstva bila saputnik
