U porodici Misimović iz Gradiške rođena su tri sina koja su nosila imena koja su tokom godina izazivala mnoge reakcije i bile predmet diskusija u Bosni i Hercegovini.
- Imena koja su nosili — Karađorđe, Tito i Draža — nosila su sa sobom istorijske konotacije, ali i provokaciju koja se ogledala u želji njihovog oca, Vitomira, da se upusti u igru sa simbolima iz prošlosti. Vitomir, povratnik iz Australije, bio je čovek koji je voleo da ide protiv struje i često je bio u sukobu sa sopstvenim idejama, što je rezultiralo njegovim odlukama koje su bile izuzetne, ali i kontroverzne.
Najstariji sin, Karađorđe, nosio je ime koje je podsećalo na utemeljitelja dinastije Karađorđević, dok je drugo dete, Tito, dobilo ime po bivšem jugoslovenskom vođi Josipu Brozu Titu, iako otac nije bio poštovalac komunizma. Poslednji sin, Draža, dobio je ime po vojvodi Mihailoviću, poznatom po svojim ulogama u istoriji Jugoslavije. Ova imena, koja spajaju gotovo nespojive istorijske figure, izazivala su podsmeh i čuđenje, ali su istovremeno stvorila neobičnu dinamiku unutar porodice Misimović.
- Tito Misimović, danas odrasli muškarac, sećanje na svoje detinjstvo opisuje s mešavinom smeha i nelagode, jer je tokom školovanja često bio zadirkivan zbog svog imena. Jedna od najzanimljivijih anegdota iz njegovog života bila je situacija u kojoj je zajedno s bratom podigao ruku kad je nastavnik pitao ko je bio Tito, izazvavši tako lavinu smeha u učionici. Iako su ga deca zadirkivala, Tito nije dopuštao da ga ime definiše. Naučio je da se ne stidi svog imena, pa je kasnije i naučio da nosi to ime s ponosom.
- Tito je doživeo mnoge situacije u kojima su ga ljudi prepoznavali zbog svog imena, ali su te situacije često bile komične i nesvrsishodne. Zanimljivo je da su ga policajci pri rutinskim kontrolama često puštali bez kazne, jer nisu mogli da napišu kaznu “Titu” jer bi to, prema njihovim rečima, bilo istorijski neprimereno. Međutim, nisu svi delili takav humor prema njegovom imenu. Pri jednoj situaciji kada je otišao da krsti svoje dete, sveštenik je odbio da obavi obred sve dok se Tito ne odrekne svog imena. Na kraju je dogovoreno da ga upišu kao Tomislava u crkvenim knjigama, čime je situacija rešena, ali je i dalje bila jasna duboka podela u društvu oko simbola i imena koja su nosila određena značenja.
Tito danas živi u Glini, radi kao varioc i sa suprugom Zorom i decom gradi kuću. Njegovo ime mu više ne predstavlja opterećenje, već ga zabavlja. Zora, njegova žena, nije imala straha kada je saznala kako se zove njen muž, što je komentarisala rečima da je sudbina možda želela da ona bude uz “Tita”.
- U međuvremenu, Tito je naučio da gleda na svoje ime s distance, shvatajući da je to samo ime koje je njegov otac izabrao iz šale, a ne ideološka poruka. On veruje da ljudi previše ozbiljno shvataju stvari i da identitet nije definisan istorijom ili politikom, već svakodnevnim delovanjem i karakterom. Tito planira čak da poseti Kumrovec, rodno mesto Josipa Broza, ne iz političkih razloga, već iz radoznalosti. On smatra da ime ne mora nužno značiti pripadnost nekoj ideologiji; to može biti samo priča koju nosimo sa sobom kroz život.
Priča o porodici Misimović nije samo o neobičnim imenima, već je i priča o tome kako jedan čovek, iako suočen sa istorijskom i društvenom ironijom, uspeva da izgradi sopstveni identitet. Svi pokušaji da se dokuči prava poruka koja stoji iza imena Karađorđe, Tito i Draža, zapravo ne predstavljaju samo simboliku prošlih sukoba, već i dokaz da ljudi, uprkos razlikama, mogu pronaći zajednički jezik kroz humor i prihvatanje različitosti. Tito Misimović pokazuje da istorija i politika ne određuju sudbinu, već samo čovekov karakter, jer kroz njegove oči, život je više od onoga što piše u zvaničnim dokumentima. Čini se da upravo ta neobična kombinacija imena, koja nosi u sebi kontradiktorne simbole, nosi dublje značenje koje nadmašuje vreme i podela koje su nekoć postojale.
Iako se istorijska imena ponekad mogu doživeti kao ozbiljna prepreka, Tito Misimović nas podseća da istinska sloboda i razumevanje leže u tome da se ne stidimo onoga što nosimo, već da izgradimo svoje vlastite puteve
