Patrijarh Pavle, iako više nije fizički prisutan među ljudima, ostavio je trag koji, prema riječima mnogih vernika, deluje kao tiho svetlo koje neprestano gori u životima onih koji žele da razumeju smisao dobrote i smernosti.
- Njegove misli i danas se ponavljaju u domovima, crkvama i među porodicama koje traže moralni kompas. „Blic“ prenosi da je patrijarh svojim delima više govorio nego rečima, a upravo zato svaka njegova izgovorena poruka danas deluje gotovo kao opomena vremena koje se sve više udaljava od skromnosti i ljudskosti koje je on živeo.
Njegovo viđenje greha često se opisuje kao izuzetno jasno i jednostavno, ali duboko ukorenjeno u razumevanju čovekove duše. Među svim manama koje čovek može da nosi, smatrao je da se jedna često ne prepoznaje, iako razara odnose, um i srce. Govorio je da je sujeta najteži teret, naročito u narodu koji je, prema njegovom zapažanju, umeo da se ponosi onim što nije nužno dobro, ali je umeo i da preteruje u sopstvenom značaju. Sujeta je za njega bila početak svakog nerazumevanja, svake napetosti, svakog skrivenog neprijateljstva koje se stvara među ljudima koji zaborave da su, pre svega, braća. Kada se takva mana pojavi među bliskima, povlači za sobom ono najgore – mogućnost da se izgubi ljubav, pažnja i međusobno poverenje. Baš zato je često podvlačio da tamo gde se rodi sujeta, istina počne da bledi, a dobrota da se povlači u stranu.
- Sličnu poruku nosile su i njegove reči o zlu, koje je sagledavao kao nešto prolazno, kratkog daha i slabe snage, uprkos tome što ponekad može delovati moćno. „Kurir“ ističe kako je patrijarh često podsećao vernike da zlo nikada ne treba shvatati kao put koji daje stvarnu moć, već kao iskušenje koje čoveka udaljava od svega što ima trajnu vrednost. U njegovom shvatanju, sve što potiče iz prevare, lukavstva ili namere da se povredi drugi čovek osuđeno je na raspad, jer ništa loše ne može imati dug vek. U životu pojedinca, ali i čitavog naroda, zlo unosi nered, ostavlja prazninu i, kako je govorio, podsmeva se onome ko pomisli da mu može biti oslonac. Njegove reči su imale jednostavnu poruku – čovek mora da bude svestan da ono što gradi na nečemu nečasnom nikada neće imati stabilan temelj.
- Posebno je naglašavao važnost morala, koji nije video kao skup zabrana, već kao lični izbor. „Moral je ‘neću’“, govorio je, želeći da objasni da prava snaga čoveka nije u tome da mu nešto bude zabranjeno, već da sam poželi da se ne ogreši. U tom smislu, moral je za njega bio čin unutrašnje slobode, a ne spoljašnje prisile. Vrlina se, govorio je, ne meri time što čovek nikada ne pravi greške, već mogućnošću da, iako bi mogao, ipak bira put koji ne povređuje druge. U središtu svega nalazila se ljubav, za koju je smatrao da je izvor svakog dobra i jedina vrednost koja se uvećava davanjem. Kada bi je čovek delio, ona bi rasla, vraćajući mu se na načine koje možda ne vidi odmah, ali koji ostavljaju dubok trag.
Njegova razmišljanja o ljubavi bila su duboko emotivna, ali istovremeno i praktična. Govorio je da bi život na Zemlji bio potpuno drugačiji kada bi se ljudi držali osnovnog pravila – ono što želiš sebi, čini drugima, a ono što ne želiš sebi, ne čini nikome. Kako je isticao, možda svet ne bi postao savršen, ali bi sigurno bio mnogo bliži onome što ljudi zamišljaju kao raj. Ljubav je, u njegovim očima, bila snaga koja može da pobedi svako zlo, ublaži svaku ranu i obnovi svaki odnos, zato što izvire iz iskrene namere da se razume, a ne osudi.
- Njegove misli o poštenju odlikovala je posebna težina. RTS navodi da je patrijarh govorio kako čovek ne sme dopustiti da ga okolnosti nateraju da izgubi svoju ljudskost. Bez obzira na to koliko je život težak, smatrao je da ništa – ni lični interes, ni nacionalno pitanje, ni trenutna nevolja – ne sme biti opravdanje za nečovečno delo. Poštenje je video ne kao nešto spolja nametnuto, već kao unutrašnju obavezu prema samom sebi. Prema njegovim rečima, sve što je prolazno nestaje, ali čovekova duša i njegov obraz ostaju zapisani zauvek, kao trajna svedočanstva o tome ko je neko zaista bio.
Kada se sagledaju sve njegove poruke, stiče se utisak da je želeo da ostavi smernice za život koji ne počiva na materijalnom, već na duhovnom bogatstvu. Njegove reči nisu služile da uplaše, već da ohrabre, da podsete čoveka da se prave vrednosti često nalaze u jednostavnim postupcima: u iskrenom osmehu, u praštanju, u spremnosti da se sasluša drugi, u biranju dobra i onda kada je teško. Podsećao je da čovekova lepota ne leži u onome što poseduje, već u onome što nosi u sebi – u blagosti, strpljenju, empatiji.
- Njegov pogled na život bio je pun nade, iako je dobro video slabosti ljudi. Znao je da se svet menja, nekada prebrzo, nekada u pravcu koji uznemirava, ali je verovao da se dobrota uvek može obnoviti, baš kao što se zapaljena sveća može iskoristiti da zapali drugu. I zbog toga, njegove reči i danas imaju snagu da umire, da ohrabre, da podsjete da ni jedan čovek nije sam kada odluči da bira dobro. „Kurir“ podseća da su njegove poruke ostale da žive među ljudima jer su bile upućene svakom čoveku ponaosob, bez obzira na to odakle dolazi i kakav život vodi.
Na kraju, ono što najviše odjekuje iz njegovih poruka jeste misao da se čovekovo dostojanstvo ne meri spoljnim okolnostima, već njegovom sposobnošću da ostane čovek u svakom trenutku. U vremenu u kojem se često vrednuje površno, njegove reči vraćaju fokus na ono što je suštinski važno: dobrota, poštenje, ljubav, moral i skromnost. Te vrednosti, koje je živeo skromno i tiho, danas su možda potrebnije nego ikad.
