U današnjem članku govorićemo o jednom fascinantnom narodu koji vekovima izaziva pažnju istraživača, ali i divljenje svih koji se susretnu s njihovim načinom života. Reč je o Badžao plemenu, poznatom i kao „ljudima mora“.
- Njihov život, verovanja i običaji toliko su povezani s okeanom da se gotovo ne može zamisliti gde prestaje priroda, a gde počinje čovek. Njihove priče utkane su u talase, a njihova svakodnevica u potpunosti zavisi od mora koje ih hrani, ali im istovremeno postavlja granice opstanka.
Ono što ih čini jedinstvenim jeste izuzetna sposobnost ronjenja. Pripadnici ovog plemena mogu ostati pod vodom i do trinaest minuta bez udaha, zahvaljujući retkoj genetskoj mutaciji. Takva snaga omogućila im je da vekovima istražuju morske dubine, love ribu i skupljaju bisere, živeći u skladu sa svetom u kojem drugi ljudi mogu opstati samo uz pomoć opreme. Deca od malih nogu uče da rone i love, pa već u ranoj mladosti postaju pravi gospodari okeana.
Njihova istorija obavijena je velom misterije. Lingvisti smatraju da su preci Badžua u 9. veku naselili jug Filipina, a tokom 15. veka počeli da se sele južnije, prateći trgovačke puteve. Prema legendi, koju sami prenose, njihovo lutanje morima počelo je kada je ćerku jednog sultana progutalo more, a njen narod je poslat da je zauvek traži. Od tada, priča se, oni ne nalaze mirno utočište, već ostaju večni putnici. Njihov život je često nailazio na nerazumevanje okoline, ali njihove pomorske veštine koristili su vladari kako bi čuvali prolaze i pratili trgovačke puteve.
Danas se njihov položaj promenio. Mnogi su napustili nomadski način života i naselili obale u kućama na stubovima, iako i dalje žele da osećaju blizinu talasa i vetra. U nekim zajednicama poput sela Torosijaje u zalivu Tomini još se čuva pravi duh ovog naroda. Jedni žive u betonskim kućama koje im je obezbedila vlada, dok drugi grade drvene staze i kuće nad vodom, stvarajući naselja koja izgledaju poput plutajućih gradova. Ipak, postoje i oni koji nisu prihvatili promene – oni i dalje plove u malim jedrilicama, vraćajući se na kopno samo zbog porodičnih ili verskih svečanosti.
- Njihova ekonomija oduvek je bila vezana za more. Ribolov i lov na bisere, kao i sakupljanje morskih krastavaca poznatih kao trepang, predstavljaju osnovu njihove zarade. Na kineskom tržištu trepang ima visoku cenu, pa je za mnoge porodice to jedini siguran prihod. Međutim, dugogodišnji neodrživi ribolov doveo je do toga da ribe i morskih plodova blizu obale gotovo da nema, pa Badžui moraju ići sve dalje i dublje, rizikujući zdravlje kako bi obezbedili hranu. Često namerno oštećuju bubne opne da bi izbegli bol pri dubokom ronjenju, što kasnije dovodi do gubitka sluha.
Njihova vera i duhovni život takođe su prožeti morem. Spoj islama i drevnog animizma oblikuje svakodnevne rituale i zabrane. More za njih ima dušu; svaki talas i svaki greben posmatraju kao biće koje treba poštovati. Zbog toga postoje strogi tabui, poput zabrane pranja posuđa u moru ili pljuvanja u vodu. Njihova usmena tradicija prenosi se kroz epske pesme „Ikiko“, koje mogu trajati i po dva dana i čuvaju sećanja na prošlost i znanje o prirodi.
- Badžui se smatraju ljudima bez države. Premda naseljavaju prostore Filipina, Malezije, Bruneja i Indonezije, nijedna od ovih država ne priznaje ih kao svoje građane. Njihova jezička raznolikost je ogromna – govore desetak različitih jezika iz iste porodice, a većina članova plemena može govoriti više jezika. Budući da ne mare za vreme i datume, mnogi ne znaju sopstvenu starost, a rođendani im ništa ne znače. Na moru se rađaju i umiru, ali uprkos teškom životu neguju umetnost. Njihove jedrilice oslikane su jarkim bojama, plešu tradicionalne plesove i sviraju instrumente na svadbama i svečanostima.
Život porodice i brak u njihovoj kulturi imaju praktičnu, ali i emotivnu vrednost. Brak je osnova opstanka jer povezuje muškarca, koji se bavi ribolovom i lovom, i ženu, koja vodi domaćinstvo i brine o deci. Ljubav se gradi kroz međusobnu saradnju, a intimnost ostaje u okviru porodice. Žene se često porađaju u čamcima ili kućama na vodi, u prisustvu starijih žena koje pomažu i koriste tradicionalna znanja. Za njih je rađanje prirodan proces, bez posebnog rituala, a majke već istog dana nastavljaju svoje svakodnevne poslove. Deca odrastaju uz more, plivanje i ronjenje uče pre nego što prohodaju, a život na vodi oblikuje njihovu čvrstu vezu sa porodicom i zajednicom.
Iako savremeni svet polako menja njihovu svakodnevicu, Badžao pleme ostaje simbol slobode, snage i povezanosti s prirodom. Njihov način života pokazuje kako čovek može opstati bez tehnologije, oslanjajući se na prirodne veštine, zajedništvo i duboko poštovanje prema moru. Iako su često marginalizovani i bez nacionalne pripadnosti, oni ostaju ponosni „ljudi mora“, čija kultura i tradicija svedoče o neraskidivoj vezi čoveka i okeana.
