U današnjem članku donosimo priču o selu Štava, jedinstvenom biseru u podnožju Pančićevog vrha, nedaleko od Kuršumlije.
- Ovo zabačeno, ali čarobno mesto, poznato je po svojoj bogatoj istoriji, legendama o skrivenom blagu kralja Milutina i neobičnoj pojavi – riđoj kosi mnogih meštana, koja, kako kažu, potiče još iz vremena kada su ovde živeli Saksonci.
Na padinama iznad Lukovske Banje, poznate po lekovitim izvorima termomineralne vode, smestila se Štava – selo u kojem vreme kao da je stalo. Iako danas u njemu živi tek oko stotinak stanovnika, njihovi životi i običaji odolevaju vremenu i podsjećaju na davne dane kada je ovo područje bilo središte rudarskog bogatstva Srbije.
Prema predanju, kralj Milutin je u 13. veku doveo Saksonske rudare u ovaj kraj, jer su bili poznati po svojoj veštini u iskopavanju plemenitih metala. Ti rudari i njihovi potomci stoljećima su oblikovali duh i izgled sela. Čak i danas, stanovnici nose germanska imena poput Valina i Dmitar, a mnogi od njih imaju riđu kosu, što se smatra nasleđem njihovih predaka sa severa Evrope.
Kako objašnjava Miroslav Jović, vodič i poznavalac istorije ovog kraja, Štava je u srednjem veku bila poznata po rudnicima olova, zlata, srebra i cinka. Iako su rudnici danas napušteni, tragovi te bogate prošlosti i dalje su vidljivi u kamenim zidovima, uskim putevima i pričama koje se prenose s kolena na koleno.
- U središtu sela nalazi se Crkva Svetog velikomučenika Mine, jedno od najautentičnijih sakralnih zdanja u Srbiji. Ova crkva, sagrađena od kamena, poznata je po tome što ima krovnu konstrukciju od kamena, što je čini jedinstvenom u zemlji. Na ploči iznad ulaza piše da je živopisana u 17. veku, za vreme patrijarha Pajsija i mitropolita Silvestera. U porti crkve pronađeni su sarkofazi i mermerni spomenici iz Milutinovog vremena, što potvrđuje njen istorijski značaj i starost.
- „Ova svetinja prkosi vekovima i podseća na kontinuitet života u Štavi“, ističe Jović, koji svjedoči da se i danas u crkvi okupljaju meštani da bi proslavili svoje svetitelje i običaje koji su ostali isti generacijama.
Meštani Štave poznati su po skromnosti i povučenosti. Ne vole da se fotografišu niti da previše govore o sebi. Njihov način života duboko je povezan s prirodom i tradicijom, a selo odiše mirom koji retko gde može da se oseti. Prolazeći kroz uske ulice okružene kamenim kućama, može se čuti samo šum vetra i povremeni lavež pasa – kao da je vreme stalo, a prošlost oživjela u svakom kamenu i krovu.
Ipak, Štava nije poznata samo po istoriji i arhitekturi, već i po misteriji koja je okružuje. Legenda kaže da je upravo ovde kralj Milutin sakrio svoje blago, i da su putokazi do njega skriveni na zidovima crkve Svetog Mine. Tokom godina, mnogi su dolazili u selo u potrazi za zlatom, ali niko ga nije pronašao. Meštani, iako nerado govore o toj temi, sa osmehom potvrđuju da se „priča o blagu prenosi s kolena na koleno“.
Jedan od starijih stanovnika kaže: „Od davnina se zna da je Milutin zakopao svoje blago negde ovde, u stenama iznad sela. Ljudi dolaze i danas, kopaju, traže, ali čini se da ono ne želi da bude pronađeno. Možda ga čuva sam Sveti Mina.“
- Takve priče i legende čine da Štava ne bude samo selo, već živi muzej srednjovekovne Srbije. Svaki kamen, svaka kuća i svaka riđa glava nosi trag istorije. Iako moderno doba polako prodire i u najudaljenije krajeve, Štava i dalje čuva svoj duh. Ovde nema brzine, nema gužve ni buke – samo tišina i osećaj povezanosti sa davnim vremenima.
Za mnoge posetioce, Štava je mesto introspekcije i mira. Kada se popnete na obronke iznad sela i pogledate prema Lukovskoj Banji, jasno se vidi zašto meštani veruju da ovo tlo krije posebnu energiju. Izvori, šume i kamenje, sve odiše istorijom i mitovima koji su se utkali u svakodnevni život ljudi.
Iako je selo danas malobrojno, svaka kuća ima svoju priču – o rudarima, o kraljevima, o skrivenom zlatu i o verovanju da su Saksonci doneli sa sobom i znanje i duh koji još živi među potomcima. Ova mala zajednica opstaje zahvaljujući istrajnosti, veri i ljubavi prema zemlji svojih predaka.
Na kraju, Štava ostaje simbol spoja istorije, mitologije i prirodne lepote. Njene legende o kralju Milutinu, saksonskim rudarima i skrivenom blagu podsećaju da je prošlost Srbije neiscrpna riznica priča. U ovom selu, gde se vreme i dalje meri prema ritmu prirode, a ne sata, istorija nije prošlost – ona i dalje diše, živi i šapuće kroz riđu kosu svojih ljudi i kamenje koje pamti vekove.
