U današnjem članku govorićemo o jednom nesvakidašnjem i duboko ličnom iskustvu koje se dogodilo tokom hodočašća u rumunski grad Jaši, pred moštima prepodobne mati Paraskeve poznate kao Sveta Petka.
- To je priča koja pokazuje kako jedan trenutak, jedna molitva i neočekivan susret mogu zauvek promeniti čovekov pogled na život.Svake godine hiljade vernika dolazi u Jaši da se pokloni ovoj velikoj hrišćanskoj svetiteljki. Upravo tamo je 2003. godine novinarka Mara Banica doživela događaj koji je duboko urezan u njenu dušu. Tada je radila uživo prenos na dan Svete Petke, 14. oktobra, i satima izveštavala iz hladnog i prepuno okupljenog grada. Hodočasnici su stajali u beskrajnim redovima, čekajući da dodirnu kovčeg sa moštima svetiteljke, a Mara je pokušavala da prikaže njihovu veru, snagu i emocije.
Hladnoća je bila nemilosrdna, ali atmosfera je bila ispunjena verom. Kao novinarka imala je posebnu akreditaciju, pa je mogla nesmetano da ulazi u hram i izlazi kada je želela. Ipak, pre nego što je počelo prvo uključenje uživo u šest sati ujutru, ona se tiho pomolila. Njena molitva bila je jednostavna i iskrena – zamolila je Svetu Petku da pomogne njenoj majci da pronađe posao. U tim teškim godinama, verovala je da molitva može biti snaga koja menja stvarnost.
Tokom dana, dok su se smenjivali prenosi i intervjui, prilazili su joj i vernici. Davali su joj čaj da se ugreje, ponešto hrane, i reči utehe. Uprkos umoru i hladnoći, osećala je da je deo nečeg većeg od običnog zadatka. Red je bio ogroman, a ljudi su satima stajali moleći se i nadajući se da će stići do moštiju. Policija je strogo pazila da niko ne pređe ogradu, iako je bilo onih koji su pokušavali da se proguraju.
U jednom trenutku, Mara je čula glas starice u crnini kako moli policajca da je propusti do crkve. Bila je već na odlasku, promrzla i iscrpljena, ali nešto ju je nateralo da zastane i da se vrati. Ne mogavši da objasni sopstveni poriv, odlučila je da pomogne toj starici. Prešla je s njom ogradu i zajedno su otišle do mesta gde počivaju mošti. Starica se polako pomolila, a zatim još sporije vratila među narod.
- Dok su se rastajale, starica joj je ispričala da već 50 godina dolazi u Jaši na poklonjenje. Ali ovog puta imala je osećaj da je to njen poslednji put. Dodala je i da nema nikoga – svi njeni bližnji su odavno preminuli. Pre nego što su se razdvojile, zahvalila je Mari što joj je pomogla i rekla joj da ima dobro srce.
Taj susret duboko je pogodio novinarku. Danima nakon toga razmišljala je o starici, a s godinama se u njoj učvrstilo uverenje da to možda uopšte nije bila obična žena. Mara je sve više verovala da je ta starica zapravo bila sama Sveta Petka, koja se pojavila kako bi je iskušala. Za nju je to bio znak da dobro zaista može da pobedi zlo i da veru treba čuvati i u najtežim trenucima.
Posle više od dve decenije, ona je javno podelila svoje iskustvo, uverena da nije reč o slučajnosti. Smatrala je da je svetiteljka želela da vidi da li će se vratiti do kivota, da li će pomoći onome kome je potrebna pomoć i da li će potvrditi snagu svoje vere. To iskustvo ju je naučilo da život nije samo niz događaja, već da iza njega stoji dublji smisao i božanska volja.
Za nju je dan Svete Petke postao mnogo više od praznika. To je dan zahvalnosti, podsećanja na veru i dobrotu, ali i dokaz da svako dobro delo ima svoj odjek. Sveta Petka je kroz vekove bila zaštitnica siromašnih, bolesnih i onih koji su ostali sami, a ova priča svedoči da se njena blagodat oseća i danas.
- Mara je svoje iskustvo opisala jednostavno: „Čvrsto verujem da ta starica zapravo nije postojala. Mislim da je to bila sama svetiteljka.“ Njene reči odjekuju među vernicima i podsećaju da ponekad i u najobičnijem susretu može da se krije čudo.
Na kraju, ostaje poruka da treba biti zahvalan Bogu i svetiteljima koji nas prate. Dan Svete Petke nije samo dan kada se sećamo jedne žene iz prošlosti, već trenutak kada shvatamo da vera i dobrota mogu promeniti svet. Upravo zato, hiljade ljudi i dalje dolazi u Jaši, u nadi da će pronaći utehu, snagu i možda – svoje lično čudo.
