U današnjem članku govorićemo o poslednjim danima i smrti Josipa Broza Tita, čoveka koji je više od tri decenije stajao na čelu Jugoslavije i oblikovao njen politički i društveni život.
- Njegova smrt, objavljena 4. maja 1980. godine, obeležila je kraj jedne epohe i pokrenula lavinu događaja koji će zauvek promeniti tok istorije Balkana. Vest „Umro je drug Tito“ odjeknula je poput groma i izazvala tugu i nevericu u milionima domova širom zemlje. Ljudi su plakali, gradovi su utihnuli, a nacija se pitala kako će izgledati budućnost bez vođe koji je bio simbol jedinstva.
Tito je u svojim poznim godinama nosio teško breme bolesti. Bolovao je od srčanih problema, hronično povišenog pritiska i ateroskleroze, a dodatno ga je iscrpljivao dijabetes, koji je ozbiljno narušavao njegovu cirkulaciju. Najteža posledica bio je razvoj gangrene, zbog koje su lekari početkom 1980. morali da donesu tešku odluku – amputaciju leve noge. Operacija nije donela olakšanje, naprotiv, njegovo stanje se pogoršalo. Nakon operacije izgubio je sposobnost govora, a ubrzo i svest, te je bio održavan u veštačkoj komi sve do smrti.
U tim trenucima pored njega je bio tim lekara, među kojima i doktor Milomir Stanković, tada mladi specijalizant. On je zapisivao sve dijagnoze i terapije, ali i bio svedok poslednjih reči koje je Tito izgovorio. Kada je shvatio da su nade i obećanja lekara izneverena, maršal je izustio rečenicu koja će zauvek ostati upisana u istoriju: „Šta sve ovo treba da znači!“. Do danas nije jasno da li je te reči uputio lekarima, svojim najbližima ili su one odražavale duboki osećaj nemoći pred smrću. Upravo ta nejasnoća učinila je njegovu poslednju izjavu gotovo proročkom, kao da je govorio i o svojoj sudbini i o budućnosti zemlje koju ostavlja iza sebe.
Josip Broz Tito preminuo je 4. maja 1980. godine, u 15 časova i 5 minuta, u bolnici u Ljubljani, u 88. godini života. Samo dan kasnije, njegov kovčeg je Plavim vozom prenet u Beograd. U zgradi Savezne skupštine Jugoslavije građani su mu u ogromnom broju odavali poslednju počast. Redovi su trajali satima, a atmosfera je bila prožeta tugom i poštovanjem. Ljudi su shvatali da s njegovim odlaskom prestaje jedno vreme koje je donosilo osećaj stabilnosti, koliko god bilo kontroverzno.
- Njegova sahrana bila je događaj bez presedana. Smatra se jednom od najvećih državnih ceremonija 20. veka. Prisustvovalo joj je više od 200 svetskih lidera – kraljevi, predsednici, premijeri i generali stigli su u Beograd da odaju počast čoveku koji je bio jedan od najuticajnijih lidera svog vremena. Taj trenutak je bio i poslednji kada je Jugoslavija na svetskoj sceni stajala u centru pažnje, poštovana i priznata kao važan faktor u međunarodnim odnosima.
Ipak, iza veličanstvenog ispraćaja krila se surova istina. Smrt Tita označila je početak kraja jedne epohe. Jugoslavija, decenijama držana na okupu njegovim autoritetom i ličnim ugledom, ubrzo je počela da pokazuje slabosti. Nacionalne tenzije, politički nesporazumi i ekonomske poteškoće postali su sve izraženiji, a odsustvo snažnog vođe ubrzalo je proces raspadanja. Njegova figura bila je „kamen temeljac“ zajedništva, a bez njega je postalo jasno koliko je to jedinstvo bilo krhko.
Poslednje reči Tita – „Šta sve ovo treba da znači!“ – i dalje izazivaju različita tumačenja. Neki istoričari smatraju da su bile izraz njegove nemoći pred smrću, drugi da je mislio na neuspeh medicine da mu spase život, a treći veruju da su bile metaforična poruka političarima i vremenu koje je dolazilo. Koliko god da su dvosmislene, upravo u toj nejasnoći leži njihova snaga. One podsećaju da čak i najmoćniji ljudi, koji oblikuju sudbine miliona, na kraju ostaju nemoćni pred sudbinom i prolaznošću.
Njegova smrt bila je više od kraja jednog života. To je bio kraj jedne ideje i jedne ere u kojoj je Jugoslavija igrala značajnu ulogu na globalnoj sceni. Tito je bio osnivač Pokreta nesvrstanih, vešt političar koji je balansirao između Istoka i Zapada, i lider koji je uspeo da objedini različite narode i republike u složenom sistemu. Njegovo nasleđe i danas deli javnost – jedni ga vide kao velikog državnika, drugi kao diktatora – ali niko ne može osporiti njegovu istorijsku važnost.
Danas, više od četrdeset godina kasnije, sećanja na njega i dalje su živa. Njegova poslednja rečenica ostala je kao simbol zbunjenosti, ali i opomena da nijedan sistem, ma koliko izgledao snažno, nije večan bez stabilnih temelja. Dok jedni u njegovoj ličnosti vide simbol slobode i ponosa, drugi ga smatraju simbolom autoritarizma. No, jedno je nesporno – Josip Broz Tito je zauvek ostavio neizbrisiv trag u kolektivnom pamćenju naroda Balkana i šire, a njegova smrt obeležila je prekretnicu čije posledice osećamo i danas.
