Životne priče ljudi koji odlaze iz Srbije često počinju istim očekivanjem – nadom da će preko granice pronaći lakši, dostojanstveniji i mirniji život. Upravo zato ispovest jedne Srpkinje koja je svoj novi dom pronašla u Austriji izaziva toliko pažnje i emocija.
- Kako prenosi „Kurir“, njena priča ne govori o luksuzu, skupim kolima i kućama s mermernim stepeništima, već o ženi koja je sama sebi izgradila prostor slobode, upornosti i skromnosti, potpuno drugačiji od onoga što gastarbajterske bajke obično obećavaju. Već u prvim rečenicama njenog svedočenja oseća se upravo ta snaga – snaga nekoga ko je pre 36 godina, noseći samo želju za boljim životom, zakoračio u nepoznato ne očekujući da će prvi susret sa Zapadom biti bolan i poražavajući.
U trenutku kada je stigla u Austriju, verovala je da ostavlja iza sebe staro siromaštvo i neizvesnost, ali ono što ju je tamo zateklo bilo je još teže nego išta što je dotad proživela. Stan u koji je ušla nije imao ni vodu ni kupatilo, samo jednu česmu s ledenom vodom na spratu i improvizovani poljski WC.
- U tom hladnom prostoru, okružena zgradom koja je delovala kao da pripada nekom davno zaboravljenom vremenu, pitala se da li je pogrešila što je uopšte otišla. Ti počeci, ispunjeni sumnjama i surovom realnošću, bili su trenutak kada je morala da odluči – vratiti se ili istrajati. Odlučila je da se bori, iako je borba tada delovala beskrajno teška.
Njeni prvi dani u Austriji bili su satkani od kupanja u plastičnom koritu i zagrevanja vode u starim šerpama. Bilo je to daleko od idealne slike života koju je zamišljala, ali upravo u tim trenucima počinje da se rađa priča o njenoj istrajnosti. Radila je najteže poslove, učila nemački bez pauze i čekala priliku da se konačno osamostali. Nakon dve godine rada i neprekidnog napora, uspeva da dobije posao na aerodromu u Beču i polako započinje život koji je makar imao čvrst temelj. Kupuje svoj prvi automobil, seli se u pristojniji stan i oseća kako polako vraća kontrolu. Ali i tada, kad joj se život uređuje, ne počinje da mašta o luksuzu. Njena vizija je potpuno drugačija. Po njenim rečima, nikada nije želela da podiže velike kuće u Srbiji samo da „narod vidi“. Za nju bogatstvo nije izgled, već sloboda.
- Prvih šesnaest godina života u inostranstvu iskoristila je da ispuni sve ono što u Srbiji nije mogla – da putuje, uči, istražuje i gradi sebe. Ali kad su kirije počele da skaču i kada je gradska gužva počela da joj guši mir, odlučila je da napravi hrabar zaokret. Napustila je Beč i kupila staro domaćinstvo u Donjoj Austriji, za sumu za koju u gradu više ne bi mogla da iznajmi ni garažu. Ta odluka nije bila beg, već povratak sebi. U novu kuću unela je samo osnovno – ne skupe komade nameštaja, već originalni, starinski inventar koji nosi duh vremena. Nije želela luksuz, želela je autentičnost. Kako navodi „Mondo“, svoj novi dom pretvorila je u mesto u kojem je svaki predmet imao priču, a svaki kutak mirisao na prošlost koju je, na neki način, želela da obnovi.
Na selu je pronašla ono što mnogi izgube u velikim gradovima – mir. A mir je nešto što se ne može kupiti kreditom, šalterskom ratom ili dugim radnim satima. Iako živi sama, ne zavisi od drugih. Naučila je da se greje na drva, da koristi motornu testeru, sama okreči zidove, hekla zavese i veze stolnjake. Naučila je čak i da malteriše i zida, jer više nije želela da bude u milosti majstora koji nikada nemaju vremena. Njena kuća možda nije luksuzna, ali je puna duha i topline. To je prostor u kojem se živi polako, u skladu s prirodom i ritmom koji ona sama određuje.
- „U sezoni proizvodim svoje voće i povrće“, ističe. Njen vrt, prepun boja i mirisa, postao je simbol života koji nije obeležen trkom za statusom, već skromnom, ali dubokom srećom. I dok mnogi gastarbajteri rade po tri posla, kako sama kaže, da bi imali kuće koje često zjape prazne, ona je izabrala da živi skromno i bez pritiska. U svom domu od 105 kvadrata, u kojem stalno boravi već dvadeset godina, gotovo da nema velikih troškova. Komunalije plaća kvartalno, struju koliko potroši, a najveći izdatak joj je briga o bašti. „Blic“ piše da je upravo ta skromnost njenu priču učinila toliko autentičnom, jer pokazuje da pravi mir dolazi tek onda kada čovek prestane da robuje očekivanjima drugih.
Život koji je izabrala ne zavisi od kredita, velikih plata ni društvenih standarda. To je život u kojem se dan započinje uz zvuk „smederevca“, miris drva i društvo mačke koja prede pored vatre. Dok sluša svoje prijatelje kako se žale na naporan ritam rada u inostranstvu, često razmišlja o tome koliko je važno znati šta čoveka zapravo čini srećnim. Po njenom mišljenju, nije bogat onaj ko ima najviše, već onaj ko zna da živi. A živeti ne znači gomilati, već umeti stati.
- Zato njena ispovest nosi snažnu poruku: hrabrost da čovek živi po sopstvenim pravilima vrednija je od bilo kog materijalnog uspeha. Svoju sreću nije gradila na luksuzu, već na jednostavnosti. Ne na zidovima od mermera, već na slobodi da bude sama sebi dovoljna.
Kada danas govori o svom životu, jasno se vidi da joj ništa ne nedostaje. Živi tiho, ali ispunjeno. Radi manje, odmara više, uživa u malim ritualima i oseća zahvalnost za svaki trenutak koji je sama sebi priuštila. Njen dom, iako skroman, postao je simbol nezavisnosti koju je godinama gradila. I upravo zato mnogi koji je poznaju kažu da joj treba zavideti, ali ne na materijalnom – već na tome što je uspela da pronađe mir koji mnogi traže, a malo ko pronađe.
Takva priča snažno odjekuje među ljudima koji razmišljaju o odlasku iz Srbije. Možda ne zato što nudi idealan recept za uspeh, već zato što pokazuje da postoji i drugi put – put u kojem se sreća ne meri veličinom kuće, nego širином duše. A ona je dokaz da je ponekad dovoljno imati malo da bi čovek imao sve
