U ovom članku donosimo priču žene koja je pukom slučajnošću nakon 45 godina ponovo pronašla svoju prvu ljubav. U nastavku saznajte kako je jedna stara fotografija promijenila njen život i kakvu joj je poruku sudbina šalje sve te godine…
Zovem se Susan. Imam 67 godina i život mi je sada miran, predvidiv i ispunjen ljubavlju prema svojoj porodici. Dugi niz godina radila sam kao medicinska sestra, ali sada, nakon što sam u penziji, preuzimam povremene smene, često da bih pomogla svojoj kćeri Megan, koja sama odgaja dvoje dece. Iako mi se život promenio i postao mirniji nego ikad, sve je bilo uobičajeno i spokojno, do te jedne noći koja je promenila sve.
- Te noći, nakon naporne smene, vratila sam se kući. Umorna, sa bolovima u leđima i nogama, popila sam šolju čaja, podgrejala ostatke večere i sela na sofu. Deca su već spavala, a Megan je bila u svojoj sobi. Kuća je bila tiha, jedini zvuk koji sam čula bio je šum frižidera i tiho škripanje starih podova.
Otvorila sam Facebook, iz navike, da proverim slike unuka prijatelja ili možda neki lokalni vesti. Ali tada je nešto zaustavilo moje srce. Na ekranu se pojavila stara, izbledela fotografija. Bilo je to slika iz mojih mladalačkih dana, iz vremena kada sam bila studentkinja. Na slici sam bila ja, mlada i vesela, sa razdeljkom na sredini kose, u staroj odeći koju sam nosila svakodnevno, i pored mene je stajao dečko kojeg sam tada volela.
- Daniel. Moja prva ljubav. Fotografija je bila zamućena, kao da je skenirana iz starog albuma. Ispod nje je stajao tekst koji me zaledio: „Tražim ženu sa ove fotografije. Zove se Susan. Bili smo zajedno na fakultetu krajem 70-ih. Bila je moja prva ljubav. Moja porodica se odjednom preselila i izgubio sam kontakt s njom. Ne znam gde je otišla i da li će ikada videti ovu objavu.“ U prvom trenutku nisam mogla da verujem. Ispod teksta je stajalo:
„Ne pokušavam da menjam prošlost. Samo želim da joj prenesem jednu stvar koju čuvam više od četrdeset godina. Ako je prepoznate, molim vas, obavestite je.“Dok sam gledala ekran, sećanja su počela da se vraćaju. Bili smo mladi, puni nade i ljubavi. Daniel je bio dobar, živahan, uvek u žurbi, ali uvek je nalazio vreme za mene. Pratio me na časove, čak i kada je kasnio na svoje, i provodili smo sate razgovarajući o svemu i ničemu.
Ali onda je, odjednom, nestao. Nije bilo ni oproštaja, ni objašnjenja. Saznala sam da se njegova porodica preselila, ali nisam imala hrabrosti da ih tražim. Samo sam nastavila dalje, verujući da se život mora živeti. I sada, posle 45 godina, on je još uvek mislio na mene. Srce mi je bilo u grlu, ali nisam mogla odmah da odgovorim. Zatvorila sam aplikaciju i sve ostalo mi je izgledalo mutno. Ispod pokrivača, nisam mogla da spavam. Svaki put kad bih zatvorila oči, ta slika bi mi dolazila pred oči.
- Ujutro, Megan je primetila da nisam u svom uobičajenom stanju. “Mama, da li je sve u redu?” pitala je. “Da, to je samo čudan san,” odgovorila sam, ali znala sam da to nije bio san. Ponovo sam otvorila Facebook i pronašla njegovu objavu. Ušla sam na njegov profil. Fotografije sa šetnji, labrador po imenu Jasper, slike sa ženom – verovatno njegovom sestrom. Pisala sam poruku, brišući svaku reč, a onda sam jednostavno poslala: „Zovem se Susan. Mislim da sam žena sa fotografije.“
Odgovorio je brzo, dogovorili smo se da se nađemo u kafiću blizu mog doma. Kada sam ušla, on je već sedeo. Ustao je kao što je to radio nekada, a sve što smo radili bilo je da se gledamo, kao što smo to radili u prošlosti. “Zdravo, Susan,” rekao je.
Njegov glas je bio stariji, hrapaviji, ali isti. Ispunio je prostor između nas, ali nije bio težak, već pun značaja. Ispričao mi je zbog čega je nestao. Njegov otac je imao problem sa zdravljem, a porodica se preselila iznenada. Nisu mogli da ostanu u kontaktu, ali ništa nije bilo kao što je bilo. Izvadio je malu kutijicu, a u njoj je bio zlatni prsten. „Čuvao sam ga ne zato što sam čekao, već zato što je bio tvoj. Hteo sam da znaš da si bila voljena,“ rekao je.
- Nisam plakala. Jednostavno sam osetila kako se nešto što je bilo davno nedovršeno, konačno nalazi na svom mestu. Razgovarali smo o životima, o deci, o tome kako je sve krenulo u drugačijem pravcu nego što smo zamišljali, ali ipak je krenulo. Nije tražio ništa, samo je rekao: „Hvala što si došla.“ Kada sam se vraćala kući, osećala sam mir. Kao da sam zatvorila knjigu koju sam voljela i stavila je na policu. I to bi bio kraj, pomislila sam.
Ali nije bilo. Nedeljom me je pozvao. Zatim smo otišli na ručak. Onda na šetnju. Sada se viđamo redovno. Ponekad samo sedimo na klupi u parku, smejemo se, ćutimo. I ne znam gde će nas ovaj put odvesti, ali znam jedno: nije došao da prepiše prošlost. Došao je da kaže da sam bila voljena. I to je bilo dovoljno da budućnost ponovo postane topla.
