Rada iz Smedereva već godinama dočekuje Aranđelovdan sa istom tihom željom – da joj se sin vrati kući makar na jedan dan. Svake godine sprema trpezu kao nekad, kad je kuća bila puna glasova i žamora, iako dobro zna da su joj deca daleko, a vreme nezaustavljivo nosi ono što je godinama gradila. Kako „Kurir“ navodi, takve priče postaju sve učestalije među porodicama rasutim širom Evrope, a Rada je samo jedna od mnogih majki koje praznik dočekuju sa stisnutim srcem.
- U njenom domu, još od rane jeseni, oseća se neka posebna vrsta tihe pripreme. Iako živi sama otkako je izgubila muža, Rada i dalje neguje običaje kao da će svakog časa neko banuti na vrata.
Kuća miriše na domaći hleb, slavsko žito i kolač koji mesi s jednakom pažnjom kao nekad, dok su se deca vrzmala oko nje, čupkajući je za kecelju i radoznalo zavirujući u šerpe. Taj ritual joj daje osećaj da je nešto ostalo čvrsto i postojano, nešto što vreme nije uspelo da joj otme.
- Ipak, najviše je boli što njen sin Aca, koji godinama živi i radi u Nemačkoj, nikada ne uspe da stigne za slavu. On tamo ima svoj život, suprugu, dvoje dece, posao koji ga pritiska, obaveze koje se ređaju bez kraja. Rada to razume – nije od majki koje traže nemoguće. Ali najbolnije je kad se nada zapali, pa se ugasi u istom dahu. Aca joj svake jeseni obeća da će ove godine sigurno doći, pa najavi da samo treba da kupe karte, pa se onda javi da mu je šef promenio raspored. A kada zazvoni telefon uoči same slave, ona već po zvuku njegovog daha zna šta će reći. Samo ćuti dok sluša to tiho „Mama, izvini… opet ne možemo“.
Po glasu mu čuje da mu je teško, pa ga umiri pre nego što on nju pokuša da uteši. Govori mu da je sve u redu, da su najvažniji živi i zdravi, da ne brine. Ali kad spusti slušalicu, ostane sama u kući u kojoj se tišina brže širi od topline sveće na slavskom stolu. Tada joj se srce stisne kao da je izgubila još nešto, nešto što se ne vidi, ali se godinama nakupilo.
- Njena ćerka Nevena živi u Požarevcu i redovno dolazi, naročito o praznicima, i to joj mnogo znači. Nevena nikad ne dozvoli da njena majka ostane potpuno sama, donese kolače, decu, razdraganost koja bar na nekoliko sati razbije prazninu. Ali Rada ne može da sakrije da joj nedostaje sin – ne onaj odrasli čovek iz Nemačke, već onaj dečak koji je trčao kroz dvorište i krio komadiće slavskog kolača u džepu. Kako „Blic Žena“ ističe, mnoge majke iz unutrašnjosti Srbije prolaze kroz slične trenutke, boreći se između ponosa što su im deca uspešna i tuge što su daleko.
Svake godine, na Aranđelovdan, Rada ustaje ranije nego obično. Čim otvori oči, pomoli se tiho, onako kako ju je njena majka naučila. Zatim priprema sve što se priprema za slavu: riba, podvarak, posna sarma – upravo ona sarma koju je Aca najviše voleo kao dete. Iako je duboko svesna da neće doći, ona uvek zamota nekoliko sarmi „za njega“. To je njen mali ritual nade, način da ga simbolično prizove kući. U tim trenucima, dok pažljivo slaže tanjire, zamišlja Acu kako ulazi kroz vrata sa decom, gura kofer pred sobom i govori da su jedva stigli. To joj kratko ugreje dušu.
- Nevena stigne sa porodicom oko podneva, deca se razlete po kući, radoznala i vesela. Čim se smire, pitaju: „Bako, hoće li danas doći ujka Aca?“ A Rada im se nasmeši, onako kako se samo bake smeše kad skrivaju tugu, pa im kaže: „Videćemo, možda nas iznenadi.“ Iako zna da iznenađenja neće biti, ona ne želi da im usadi teret razočaranja. Deca treba da veruju u lepe stvari.
- Kad upale sveću, trenutak se na kratko zaustavi. U tom plamenu, Rada vidi sve ono što je izgubila i sve ono što joj još daje snagu. Dok lome kolač, ruke joj blago drhte, jer je taj čin nekada bio simbol zajedništva, trenutak u kojem su svi bili tu – muž, sin, ćerka. Danas su to samo sećanja, ali ona su živa, opipljiva, kao da i dalje sede pored nje.
Kad se slavlje završi i kuća utihne, Rada ostaje sama sa sobom. Sedi pored prozora, gleda u svetlucavi ostatak sveće i šapuće reči koje ponavlja već godinama: da joj je sin živ, zdrav i srećan – i da joj ništa drugo ne treba. Tako ona čuva vezu između prošlosti i sadašnjosti, između toga gde su joj deca i gde je njeno srce.
- U takvim noćima, kad spoljašnji svet utone u tišinu, ona spozna koliko je duboka ljubav jedne majke. Ljubav koja ne traži ništa zauzvrat, koja ne zamera, koja se ne kida ni kad je na tankoj niti. Jer majka ne prestaje da čeka – ne zato što je tvrdoglava, već zato što je čekanje deo njenog bića. A Rada zna da će čekati sve dok može da zapali sveću, skuva sarmu i postavi tanjir više.
I dok mnoge priče o roditeljima i odrasloj deci prolaze neprimećeno, ova se, kako „Stil Kurir“ naglašava, ističe upravo zato što nosi univerzalnu istinu – da su veze porodice snažne čak i kad ih prekrivaju kilometri, godine i neispunjena obećanja. Rada ne očekuje savršene gestove, niti traži od Ace da dođe po svaku cenu. Ona samo želi da zna da je dobro, da je voli i da je nije zaboravio. Sve ostalo je, kako sama kaže, u Božijim rukama.
Jer Aranđelovdan je njihova porodična slava, ali Aca i njegova porodica su Radina najveća molitva. Svake godine ista. Svake godine ponovljena. Svake godine jednako snažna. I dok god ima snage, ona će je ponavljati, verujući da nijedna majčina molitva ne ostaje nečuta.
