U današnjem članku. Sinan Sakić je za mnoge ostao glas koji peva iz srca, čovek koji je kroz muziku nosio sopstvene rane i radosti.
- Rođen u Loznici, odrastao je u skromnosti i tvrdoglavoj želji da pripada bini, iako mu je strogi otac, školovani muzičar, branio da se približi instrumentima. Kao dečak udarao je po bubnjevima krišom, a pevanje je otkrio slučajno, kada ga je gost iz kafane naterao da otpeva pesmu i time pokrenuo sudbinu. Od prvog snimanja krajem sedamdesetih do poslednjeg nastupa, vodila ga je ista nit: da ne može pevati ono što ne oseća.
U mladosti je znao i za varke ulice, sitne krađe i snalaženja, ali je brzo shvatio da je mikrofon njegovo utočište. Prvi singlovi i potom “Reci sve želje” doneli su mu prepoznatljivost, a punu snagu pokazao je kroz saradnju sa Južnim vetrom, gde je rame uz rame sa Šemsom, Draganom, Kemiom i Miletom Kitićem gradio novi zvuk narodne muzike. Taj period doneo mu je slavu, ali i gorak raskid posle nesporazuma oko snimka koncerta; tvrdio je da se osećao izdatim, i da mu je “duša ostala prazna”. Ipak, nastavio je sam: solo diskovi, pesme koje su ušle u svakodnevni govor – “Pijem na eks”, “Lepa do bola”, “Da se opet rodim” – pokazale su da njegova emocija stari bez gubljenja topline. Velike koncerte je najradije držao na Tašmajdanu, smatrajući da tamo “odjekuje prava energija”, a ne u hladnoj veličini arena.
Privatno, Sakićev život bio je pun radikalnih skretanja i krugova koji se zatvaraju. Prvi brak doneo mu je sinove Rašida i Medu, ali i neravnopravnost u kojoj se siromaštvo sudaralo s očekivanjima bogate kuće. Sa Sabinom, svojom velikom ljubavlju i kasnijom suprugom, pronašao je mir i oslonac; venčali su se 1981. i dobili dvoje dece, Alena i Đulkicu, a zajedno su podizali i njene sinove iz prvog braka. Njihova veza nije bila bez oluja, ali je trajala kao zavet – svedočili su da su dve godine spavali u istom krevetu bez intime, učeći strpljenje i poštovanje, sve dok život nije sam otvorio vrata.
Značajan prelom došao je sa odlascima u Indiju. Zbog teških opekotina koje je Alen zadobio kao dete, Sabina i Sinan su potražili pomoć i utehu, upoznali Sai Babu i osvojili novi pogled na duhovnost. Sinan je govorio da mu je budizam umirio nemir, da je meditacija učinila da ponovo “udahne” i da su hram i disciplina bez alkohola i mesa očistili srce. Kupili su i kuću u malom gradu, često se vraćali, pa je kasnije prodali kad su putovanja i održavanje postali teret. U tim pričama bilo je i senzacionalnih navoda o “materijalizacijama”, ali je za Sinana suština bila jednostavna: da čovek bez sujete i straha stane pred sebe i nauči da razlikuje prolazno od bitnog.
- Njegov odnos sa starijim sinom Rašidom bio je najteža rana. Problemi sa zakonom, tragični događaji i zatvorski dani ostavili su brazde i u ocu i u sinu. Sinan nije pravdao postupke, ali je bolno podsećao da istina uvek ima više slojeva. Sa drugim sinom, Medom, ostajale su tiše, povučenije niti. Te porodične pukotine povremeno su se širile i posle pevačeve smrti, u sporovima, nedorečenim oproštajima i teškim rečima. Ipak, ono što je stalno ponavljao bilo je da porodica mora ostati svetinja, čak i kad se ne ume da je se odbrani.
Ni njegov lični pad nije prikrivao: govorio je o kockanju kao poroku koji je za tren mogao da proguta zarađeno, prisećao se prokockanog imetka i zahvaljivao Sabini što mu je bila sidro, ne sudija. Priče o narkoticima odlučno je odbacivao, vezujući ih za tračeve i tuđe greške, podsećajući da ima unuke i da nije čovek koji beži od odgovornosti. Kao umetnik, ostao je veran sebi: nikada uobražen, uvek spreman da se seti Loznice i kafane u kojoj su prvi put zapevali zajedno on i publika.
U poslednjim mesecima borio se sa teškom bolešću jetre, razmišljalo se i o transplantaciji i lečenju u inostranstvu. Tražio je da bude kući, među svojima, sa Sabinom koja i danas govori da vreme ne leči sve, već samo uči kako da se nosimo s prazninom. Sinan Sakić preminuo je 1. juna 2018, a njegova večna kuća u Loznici postala je mesto tihe gužve: belina mermera, natpis o ljubavi “duša moje duše”, i ljudi koji dolaze iz blizine i daljine. Spomenik i pesme sastavili su njegovu priču bolje od ičega: umetnik koji je krenuo iz siromaštva, prošao kroz zvezdanu prašinu i porodične oluje, zaljubljenik u muziku, Sabinu i ideju da je smisao iznad novca. Ostala je originalna emocija koja ne zastareva: kada zapeva, kao da se vrati onaj isti momak iz Loznice koji je jednom u kafani skupio hrabrost, i od tada više nikada nije prestao.
