Sinovi je zaboravili za Božić: Baka Milka je čekala sama u hladnoj kući, a onda je na vrata pokucao…

U ovom članku donosimo dirljivu priču o starici koja je Badnji dan dočekala sama, bez pomoći svoje porodice. U nastavku teksta saznajte kako je neočekivana gesta komšije pokazala pravu vrednost dobrote i zajedništva u teškim trenucima…

Bila je to zima koja je napala sa tolikim snegom da je prekrio sve, pa ni ograda nije bila vidljiva. Bio je Badnji dan. U malom selu u Bosni dimnjaci su se dimili, a vazduh je bio pun mirisa suvog mesa i kolača. Međutim, sve je bilo mirno u kući bake Milke. Milka je imala 80 godina i od smrti svog muža živela je sama. Imala je dva sina, obojica su bili uspešni ljudi. Jedan je živeo u Beogradu, a drugi u Minhenu. Uvek je pričala o njima u selu, hvalila se njihovim uspehom i pokazivala slike unuka na telefonu.

• Ali slike nisu mogle da ugriju njenu kuću. Tog jutra, telefon je zazvonio dva puta. Prvi poziv bio je od sina iz Beograda: “Mama, izvini, putujem i deca su bolesna. Nećemo moći da dođemo za Božić. Poslaćemo ti pare preko vozača autobusa kad se vreme popravi. Volimo te.” Drugi poziv je bio od sina iz Minhena: “Mama, ovde je previše posla, ne mogu dobiti slobodne dane. Znaš kako je tamo. Srećan praznik, čujemo se.”

Milka je spustila telefon. Nije plakala. Njene suze bile su duboko u grudima. Pogledala je kroz prozor. Sneg je zatrpao stazu do šupe sa drvetom. Sa bolesnim kukom i štapom, nije mogla da stigne do kapije. Unutra je postajalo sve hladnije. Peć je ugašena još ujutro. “Pa dobro,” prošaputala je Milka, gledajući u ikonu na zidu. “Ako treba da se smrznem na Badnji dan, neka bude. Bar nikome neću biti na teretu.”

• Uvalila se u jorgan i legla na kauč. Mrak je pao brzo. Selo je slavilo, čula su se zvona i pucnjevi prangija, a u selu je bilo veselo. Milka je drhtala u mraku, bila je gladna i sama. Sećala se vremena kad je kuća bila puna, kada su se seckali badnjaci i pevale božićne pesme. Sada je bila samo tišina. Oko osam sati uveče, kroz fijuk vetra, začula je neobičan zvuk. Strug… strug… strug. Neko je lopatao sneg ispred njenih vrata. Milka se uplašila. Ko bi mogao da dolazi po ovakvom nevremenu? Lopovi? Zvuk se sve više približavao. Zatim je čula tup udarac čizama o prag, kako sklanjaju sneg. Kvaka se okrenula. Milka nije zaključavala vrata, nikada nije to radila. Vrata su se otvorila uz škripu. Hladan vetar je uleteo u kuću, ali sa njim je ušao i visok mladić.

Bio je to Edin, njen prvi komšija. Imao je 25 godina, bio je vredan i pošten momak, Musliman. Bio je sav mokar, obrazi su mu bili crveni od hladnoće. U jednoj ruci je nosio ogroman naramak suvih bukovih drva, a u drugoj tepsiju prekrivenu folijom koja se dimila. Milka je ostala u šoku. “Edine? Šta radiš ovde, sine?”

Edin nije odmah odgovorio. Spustio je drva pored stare peći, kleknuo, očistio pepeo i vešto naložio vatru. Za nekoliko minuta suva bukovina je zapucketala, a plamen je obasjao mračnu sobu. Tek tada je ustao, skinuo mokru jaknu i otresao sneg sa kose. Tepsiju je stavio na sto. Mirisalo je na toplu sirnicu i pečenu piletinu.

• “Edine…” ponovila je Milka, brišući suze koje su sada tekle bez prestanka. “Zašto, sine? Ovo nije tvoj Božić. Vi slavite Bajram. Šta će reći selo?” Edin je prišao baki, uzeo njene hladne, smežurane ruke u svoje tople i snažne. “Teta Milka,” rekao je sa širokim osmehom, onim bosanskim koji je odisao dobrotom, “Zima ne pita ko se krsti, a ko se klanja. Zima pita imaš li drva i imaš li koga svog. Moji su me učili da komšija ne sme zaspati gladan, pa makar bio na kraj sveta, a ne preko ograde.”

Edin je isekao pitu, sipao joj čašu soka koji je doneo. “A za praznik…” nastavio je, “Praznik je, teta Milka, svaki dan kad je čovek čoveku čovek. Bog je jedan, samo ga zovemo drugačije. Sigurno bi On želeo da ne sedite noćas sami u mraku dok se moji vesele.” Te noći, u maloj kući bake Milke, nije bilo njenih sinova. Ali kuća je bila puna. Bila je puna topline, mirisa domaće hrane i smeha. Edin je ostao s njom do kasno. Pričao joj je šale, slušao njene priče o mladosti, naložio vatru da se ne ugasi.

• Ujutru, kad je svanulo božićno jutro, Milka je izašla na prag. Staza do kapije bila je savršeno očišćena. Drva su bila složena pod tremom. Komšije su prolazile i čestitale Božić. “Srećan Božić, baka Milka! Vidimo Edin ti je bio?” pitali su radoznalo. Milka se ispravila, ponosna kao nikad pre. “Jeste,” rekla je glasno, da svi čuju. “Moji sinovi su mi poslali izvinjenje, a Bog mi je poslao sina. Zove se Edin.”

Kada su sinovi saznali šta se desilo, bilo ih je sramota da nazovu. Edin nikada nije tražio hvala. Njegova nagrada bila je u tome što teta Milka nikada više nije dočekala nijedan praznik sama. Bilo da je Božić ili Bajram, uvek su na stolu bile dve tacne – jedna za Milku, a druga za Edina. Jer ljubav ne treba prevodioca.