Priča o Osmanu, dečaku koji je sa svega 12 godina napustio svoju siromašnu porodicu da bi radio kao nadničar u pravoslavnoj kući na Romaniji, jedno je od onih svedočanstava koja pokazuju da ljubav, dobrota i ljudskost ne poznaju granice.
- Etničke, verske, pa čak ni socijalne razlike postaju potpuno nevažni u priči o zahvalnosti, odanosti i dubokoj povezanosti između jednog dečaka i porodice koja mu je pružila sve što je mogla. Na ovaj način, život Osmana, dovedenog u tuđu kuću, postao je simbol nade, prijateljstva i uzajamne podrške, koji je kroz decenije ostao snažno urezan u njegovom srcu.
Osman je kao dečak stigao u kuću Novoselovih sa Romanije, u vreme kada su on i njegova porodica bili na ivici opstanka. Njegova siromašna majka poslala ga je da zaradi novac kao nadničar, kako bi pomogao porodici.
- Međutim, priča ovog dečaka nije priča o iskorišćavanju. Porodica Novosel, koja je bila poznata po svom imanju i dobrom imovinskom stanju, nije ga gledala kao radnika. Naprotiv, oni su ga prihvatili kao ravnopravnog člana porodice, pružili mu dom, ljubav i sigurnost, što je bilo potpuno iznad očekivanja za jednog dečaka tog uzrasta. Između Osmana i Slaviše, sina Novoselovih, brzo se stvorila snažna prijateljska veza, koja nije poznala granice – ni verske, ni etničke.
Zajedno su odrasli, čuvali ovce, igrali se po romanijskim proplancima i delili svakodnevne radosti i brige. Odrasli, sa puno ljubavi, nisu im dopuštali da se osećaju kao “drugi” ili “stranci”. Osman je sa dubokim poštovanjem i zahvalnošću govorio da je sve što jeste danas zahvaljujući roditeljima svog prijatelja Slaviše, koji su ga vaspitali i podigli kao svoje. “Nikada me nisu odvajali od svog sina”, rekao je Osman, govoreći o svom vremenu koje je proveo sa njima. Deca nisu znala za razlike, za podele, za to “ko je ko”. Za njih su postojali samo oni, prijatelji koji su delili isti krov, igračke, smeh i, na kraju, ljubav.
- Vremenom, život je Osmana odveo u daleke krajeve sveta. Radio je u inostranstvu, pa čak i vozio kamion u Americi, ali uprkos tome što je izgubio kontakt sa porodicom Novosel, sećanja na njih nikada nisu izbledela. Iako su godinama bili fizički udaljeni, veza koju je Osman izgradio s ovom porodicom, koja mu je pružila toliko više nego što je mogao da zamisli, ostala je urezana duboko u njegovom sećanju. Iako nije bio u kontaktu sa njima, uvek je mislio na svoje pravoslavne roditelje i na to kako su ga oblikovali u osobu koja je danas postao.
- Međutim, to nije bio kraj njihove priče. Jedan događaj iz prošlosti je posebno obeležio Osmanov boravak u porodici Novosel. Naime, gazdarica Vela je danima nosila pismo koje je trebalo da saopšti Osmanu strašnu vest – njegov brat je preminuo. Zbunjeni, mladi Osman nije mogao da veruje. Vela je to pričala sa velikim oprezom, ne želeći da ga dodatno povredi, čuvajući ga od bola. Međutim, Osman se setio svega što su učinili za njega i kako mu je porodica Novosel pružila sve što je mogao da poželi. “Oni su mi dali sve – ljubav, sigurnost, dom i vaspitanje”, govorio je kasnije. Njegova priča je zapravo priča o životnoj tragediji, ali i o tome kako je ljubav i posvećenost jedne porodice omogućila dečaku da postane čovek, radnik i poštovan član društva.
Nakon toga, Osman je odlučio da ostavi Romaniju i ode dalje u život. Iako su se godine smenjivale, porodica Novosel nije bila zaboravljena. Ipak, vremenom je otišao u Ameriku, gde je vozački kamion, a posle nekoliko decenija ponovo se vratio u kraj gde je odrastao, želeći da oda počast porodici koja mu je pružila ljubav i podršku. Nažalost, saznao je da su Milan i Vela preminuli, ali ih je obišao na groblju i dao obećanje – da će i on pomagati onima kojima je potrebna pomoć, baš kao što su oni njemu pomogli. “Da nije bilo njih, možda bih otišao za lošim društvom, prepustio se lošim navikama. Ali oni su me oblikovali i uputili na pravi put”, rekao je Osman, sa dubokim poštovanjem.
- Ova dirljiva priča o Osmanu, dečaku iz Zvornika, pokazuje koliko je važno imati ljude u životu koji te prihvataju, poštuju i vole, bez obzira na tvoje poreklo, veru ili naciju. To je priča o ljudskosti u najlepšoj formi, o porodici koja je pružila dom dečaku iz potpuno različite verske i etničke zajednice, i o tome kako je ljubav i posvećenost porodice Novosel pomogla Osmanu da postane čovek.
Priča o Osmanu i porodici Novosel svedoči o tome koliko je ljubav i ljudskost važnija od bilo kojih predrasuda i razlika. Ona nas podseća na to da je za decu najvažnije imati roditeljsku ljubav i podršku, bez obzira na to ko su njihovi roditelji ili odakle dolaze
