Sređivala sam orman i pronašla maminu staru prašnjavu kutiju za obuću Borovo: Unutrašnjost je krila njenu mračnu tajnu i sad ne znam kako da je pogledam u oči

U današnjem članku govori se o ispovesti jedne devojke koja je, sasvim slučajno dok je sređivala kuću, naišla na mračnu tajnu svoje majke.

• Ono što je otkrila promenilo je način na koji je doživljavala svoju porodicu i nateralo je da se zapita koliko zapravo znamo o ljudima koje volimo i koliko tajni oni kriju u sebi.Sve je počelo jednog tmurnog subotnjeg jutra kada je rešila da očisti ormar u hodniku. Nije očekivala ništa posebno – stara garderoba, rukavice, šalovi i jakne koje se godinama nisu koristile. Međutim, među tim stvarima, visoko na polici, napipala je staru sivu kutiju za cipele Borovo, prekrivenu prašinom i neobično tešku. Kada ju je spustila i otvorila, pred njom su se pojavile stvari koje nisu pripadale svakodnevici: požutela pisma, crno-bele fotografije i medaljon na kojem je pisalo „Za moju ljubav, A.“

Zatečena, obratila se majci: „Mama, šta je ovo? Ko je A?“ U tom trenutku njena majka, Jasna, zanemela je i sela kao da su joj noge oduzete. Videlo se da je reč o nečemu duboko potisnutom. Pokušala je da izbegne odgovor, govoreći kako su to stvari iz vremena pre nego što se ćerka rodila, ali znatiželja je bila jača.

Devojka je otvorila jedno od pisama, datirano na 1991. godinu. Pisalo je u emotivnom tonu, puno čežnje i straha. Potpisnik je bio Adnan, ime koje nikada nije čula u svojoj kući. U pismu su pominjani granica, rat, obećanje da će se vratiti po nju kad sve prođe. Ćerki je tada postalo jasno da je reč o ljubavi koju je majka skrivala celog života.

Na pitanje ko je Adnan, Jasna je konačno otvorila srce. Rekla je da je to bila njena prva ljubav, momak kog je upoznala na moru 1989. godine. Njihova veza prekinuta je ratom, a sudbina ih je razdvojila. Pisma su stizala dokle su mogla, a onda su prestala. Jasna je verovala da je mrtav. Slomljena i usamljena, pronašla je oslonac u Zoranu, ocu devojke, i uz njega nastavila život.

• Međutim, istina je bila bolna i za ćerku. Celo detinjstvo je verovala u sliku savršenog braka svojih roditelja. Sada je shvatila da iza majčine tišine i povučenosti stoji nešto drugo – nezaceljena rana prošlosti. U razgovoru je Jasna priznala i da je strahovala od osude. Njena porodica i komšije teško su prihvatali vezu sa čovekom druge vere. Godinama je nosila taj teret, pokušavajući da ga sakrije od svih, pa i od sopstvenog deteta.

• Te noći devojka nije mogla da spava. U ruke je uzela medaljon i otvorila ga. Unutra su bile dve slike: mlada Jasna i mladić koga nikada ranije nije videla, a koji je očigledno bio taj Adnan. Osetila je neku čudnu bliskost sa nepoznatim čovekom i zapitala se šta bi se dogodilo da je sudbina bila drugačija.

U narednim danima nije prestajala da razmišlja o svemu. Kada je ponovo sela s majkom, zamolila ju je da joj ispriča detalje. Jasna je evocirala uspomene: ona, Adnan i njegova sestra Lejla provodili su leta na moru. On je bio poseban, drugačiji od svih koje je poznavala – nežan, pažljiv, uvek nasmejan. Rat ih je rastavio, a strah i prepreke su odneli ljubav. Nakon što su pisma prestala da dolaze, Jasna je poverovala da ga je izgubila zauvek.

Ćerka je bila podeljena između saosećanja i ljutnje. Shvatila je da je deo majke zauvek ostao na onoj plaži, uz Adnana, i da se taj deo nikada nije ugasio. Ipak, bila je povređena što joj je sve to krila godinama.

Razmišljajući o onome što je čula, postalo joj je jasno koliko su životi u njihovom selu obeleženi prošlošću i predrasudama. Priče o zabranjenim ljubavima i osudama bile su deo njihove svakodnevice. Tada je odlučila da majci pruži podršku. Predložila joj je da oprosti sebi i, ako može, pokuša da pronađe Adnana ili bar njegovu sestru, kako bi zatvorila to bolno poglavlje života.

• Majka je kroz suze prihvatila njene reči i zagrlila je posle dugo vremena kao dete. Iako nije bilo jasno hoće li imati snage da se zaista suoči s prošlošću, obe su znale da su napravile prvi korak ka istini.Devojka je ostala zamišljena nad tim kako tajne oblikuju naše živote. Koliko god se trudili da ih potisnemo, one pronađu put do svetlosti. Neke istine mogu poljuljati temelje porodice, ali istovremeno otvaraju vrata ka dubljem razumevanju i pomirenju.

Na kraju, shvatila je da možda svi mi u svojim ormarima, ili duboko u srcima, nosimo svoje sive kutije za cipele. U njima se nalaze sećanja, tajne i ljubavi koje nismo imali snage da podelimo. Pitanje je samo da li smo dovoljno hrabri da ih otvorimo i suočimo se s onim što se u njima krije.