“Strašno je ako ste pozvani na slavu, a uradite ovo”: Etnolog otkriva kako mnogi u Srbiji ne poštuju domaćina

U današnjem članku Vam otkrivamo upozorenje etnologa o greškama koje mnogi prave kada su pozvani na slavu, a koje se smatraju nepoštovanjem domaćina. U nastavku saznajte šta se nikako ne bi smjelo raditi i kako se pravilno ponašati u ovakvim prilikama…

U srpskoj tradiciji postoji mnogo uzreka i mudrosti koje su postale deo svakodnevnog govora, a jedna od najpoznatijih svakako je “Na slavu se ne zove”. Ova izreka često se koristi kao opravdanje za izostanak sa slavskog okupljanja, međutim, kako otkriva etnolog i antropolog Vesna Marjanović u emisiji “150 minuta” na Prvoj, ova rečenica nije baš onakva kakvom je mnogi zamišljaju. Naime, Vesna ističe da, suprotno verovanjima koja se prenose kroz generacije, slava je događaj na kojem se, zapravo, poziva, a ne izostaje, te da je važno poštovati tradiciju koja stoji iza ovih običaja.

• Prema Marjanović, istraživanja o slavskim običajima koja je sprovela tokom svoje karijere, otkrila su mnoge detalje koji su odavno zaboravljeni ili pogrešno interpretirani. Iako se često misli da je slava običaj koji je vezan samo za religiozne aspekte života, ona je, prema Vesni, i duboko ukorenjen društveni ritual koji se ne može ignorisati. Tradicija slave, koja je prepoznata kao nematerijalno kulturno nasleđe, postala je deo kolektivnog identiteta naroda, a sama slava je za mnoge porodice mnogo više od običnog okupljanja. To je trenutak kada se pokazuje domaćinska sposobnost, ali i duboko poštovanje prema tradiciji i gostima.

Vesna Marjanović u emisiji navodi da je tokom svog istraživanja bila svedok kako se običaji slavljenja menjaju, ali ističe da nijedna promena ne bi trebala da ugrozi osnovna pravila koja čine slavu posebnom. Zanimljiv je podatak da je slava, zahvaljujući naporima etnologa i kulturnih stručnjaka, 2014. godine upisana na UNESCO-vu listu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa, što je velika čast za srpsku tradiciju. “Slava nije samo verski običaj, ona je kulturna baština”, naglašava Vesna, dodajući da su u njenoj porodici ovi običaji uvek imali posebno značenje, i to ne samo iz religijskih razloga, već i iz kulturnih i društvenih.

• U Srbiji se, međutim, još uvek veruje da se slava “ne zove”, što se često koristi kao izgovor za izbegavanje obaveza. Ovaj stav, kako Marjanović tvrdi, nije utemeljen u samoj tradiciji. Naime, u prošlosti su ljudi uvek pozivali jedni druge na slavu, a to je bila prilika za sretanje i međusobnu solidarnost. Vesna objašnjava da je slava uvek bila trenutak kada su domaćini želeli da se pokažu kao dobri domaćini, što je podrazumevalo i pozivanje gostiju, bilo da su bili članovi porodice, prijatelji ili komšije. “Na slavu se uvek pozivalo, to je bio običaj, a ne nešto što bi se samo ‘desilo’.”

U praksi, tradicionalno je bilo da svake godine na slavu dolazi najmlađi član porodice, a sve u cilju pokazivanja poštovanja i kontinuiteta običaja. Ovaj model je bio prisutan ne samo na slavama, već i na svadbama, gde je mladencima poziv dolazio u simboličkom obliku, često sa jabukom. Kroz istoriju su se, naravno, običaji menjali, ali Vesna napominje da se njihovo značenje nije smelo zaboraviti.

Izostanak sa slave, bez opravdanog razloga, mogao je biti shvaćen kao znak nepoštovanja domaćina, što je bio prekršaj u društvenom smislu. Vesna ističe da to nije bilo “strašno” samo zbog toga što su se osećali uvređeni domaćini, već i zbog toga što je slava bila trenutak okupljanja koji je bio duboko utemeljen u društvenim vrednostima.

• Kroz priču o slavama, Vesna Marjanović delimično razbija mit o tome da “na slavu ne treba zvati”. U stvarnosti, pravilo je bilo suprotno, a običaji koji su vezani za slavu bili su mnogo širi od same verske dimenzije. Kroz svoje istraživanje, Vesna je došla do saznanja da je slava bila prilika za pokazivanje gostoljubivosti i ljubavi prema porodici, prijateljima i komšijama. Osim toga, slava je bila i prilika da se prikaže domaćinska sposobnost, ali i da se prenesu vrednosti sa generacije na generaciju.

Važno je napomenuti da se slava ne smije shvatiti kao običaj koji je statičan i zatvoren za promene. Vesna ukazuje na to da je svaki domaćin odgovoran za očuvanje tradicije, što podrazumeva i pozivanje gostiju i ispunjavanje svih običaja koji su povezani sa slavom. U istraživanjima je također otkriveno da su stari Vojvođani, zbog visokih taksi koje je uvela Marija Terezija, tokom godine mesili jedan kolač koji je služio za sve slave, umesto da peku svaki put novi. To je bio način da se smanje troškovi, ali i pokazatelj prilagodljivosti običaja na vreme i okolnosti.

• Za kraj, Vesna Marjanović se osvrće na to koliko je važna pravilnost i doslednost u slavama. Niko, kako ona kaže, ne bi trebalo da prekrši tradiciju koju su generacije čuvale, jer je slava više od običaja — ona je simbol kulturnog identiteta. Iako danas možda ne svi poštuju sve aspekte slave, njena suštinska vrednost ostaje nepromenjena: slava je prilika za okupljanje, poštovanje i ljubav prema tradiciji.

Blic u svom istraživanju o tradiciji slava navodi da je slava u današnjoj Srbiji doživela različite promene, ali da je i dalje ostala simbol porodične zajednice i kulturnog identiteta. Takođe, “Politika” ukazuje na to da su slavski običaji u Srbiji u velikoj meri povezani sa nacionalnim i verskim identitetom, te da je važno nastaviti ih prenositi na mlađe generacije kako bi se očuvala tradicija.