U današnjem članku, upoznaćemo vas s pričom Beograđanke koja se našla u veoma teškoj situaciji zbog odnosa sa svekrvom.
- Ova ispovest postavlja pitanje zašto mnoge žene često ćute, trpe i povlače se kako bi održale mir u domu, i kako se žrtve često stavljaju ispred vlastitih potreba i prava na sreću.Priča počinje sa Jasnom, koja je tokom nedeljnog ručka sa svojim mužem Mirkom i svekrvom, doživela veliku nelagodnost. Svekrva je, bez da je prethodno pitala mišljenje svog sina i njegove žene, odlučila da se Mirkov brat, Andrija, useli kod njih. „To je najbolje za njega“, rekla je svekrva, ne uzimajući u obzir kako se Jasna oseća zbog te odluke. Jasna nije želela da bude nestrpljiva ili besna, ali osećala je ogroman pritisak, jer je svekrva jednostavno preuzela kontrolu nad njenim životom.
Mirko, koji je samo ćutao, nije pružio podršku. Jasna je osećala kako joj suze naviru, ali nije želela da ih pokaže, jer bi to moglo samo pogoršati situaciju. Njene emocije su se mešale – bes, tuga, pa čak i sumnja u svoju ulogu u porodici. Da li je ona samo domaćica? Da li njeno mišljenje ikada ima težinu? Ove misli su joj prolazile kroz glavu, ali nije imala hrabrosti da ih izgovori naglas.
Andrija je ubrzo uselio i život u njihovom domu postao je haotičan. Njegove stvari su bile svuda, što je dodatno pogoršavalo Jasninu situaciju. Iako je pokušavala biti ljubazna, osećala je kako gubi kontrolu i kako nije poštovana u svom domu. Jednog dana, dok je kuvala ručak, Andrija ju je pitao: „Jesi li ljuta što sam ovde?“ Jasna mu je odgovorila: „Nisam ljuta na tebe, Andrija. Samo… ponekad bih volela da me neko pita šta ja želim.“ Ova rečenica je u njoj izazvala jaku unutrašnju borbu, jer se i Andrija osećao kao da nije imao izbora, pod stalnim uticajem njihove majke.
- Situacija je postajala sve napetija. Jasna je osećala kako se njena uloga u porodici smanjuje, dok je svekrva stalno dolazila, kritikujući sve od prozora do načina na koji su organizovali život u kući. Jednog dana, dok su sedili za stolom, svekrva je izjavila: „Jasna, ako nisi spremna da se žrtvuješ za svoju porodicu, onda ne znam šta radiš ovde.“ Jasna je bila ljuta i besna, ali nije imala podršku od svog muža. Mirko je uvek ćutao, bojeći se da suprotstavi svojoj majci.
S vremenom, Jasna je počela da se povlači. Izbegavala je dolazak kući, ostajala na poslu duže nego što je trebalo, pa čak i šetala po gradu, samo da bi izbegla suočavanje sa svekrvom i njenim kritikama. Osećala se izdano i nesrećno. Jednog dana, na pijaci je srela svoju staru prijateljicu Lelu, koja je odmah primetila da nešto nije u redu sa Jasnom. Poslušala je njenu priču i dala joj savet: „Vreme je da postaviš granice. Ako ne kažeš šta želiš, niko drugi neće. Svekrve su svuda iste, ali tvoj život nije njen!“
Te reči su odjekivale u njenoj glavi. Na narednom nedeljnom ručku, Jasna je konačno skupila hrabrost. „Gospođo Anđo“, počela je mirno, „želim nešto da kažem. Cenim vašu brigu za vašu decu i želju za najboljim za Andriju, ali ovo je moj dom koliko i vašeg sina. Želim da me poštujete kao osobu koja ovde živi i stvara svoj život. Ako to ne možete da prihvatite, moraćemo da pronađemo drugo rešenje za Andriju.“ Ova hrabra izjava izazvala je tišinu za stolom. Mirko je napokon progovorio, rekavši svojoj majci da nije samo ona ta koja odlučuje o svemu.
Andrija je, tiho i pomalo nesigurno, predložio da bi mogao da pronađe studentski dom ili stan sa cimerima, ne želeći da bude teret. Na kraju, svekrva je napustila sto i otišla u drugu sobu, bez reči. Jasna je prvi put posle dužeg vremena osetila olakšanje, iako je znala da neće biti lako, bar je konačno progovorila i postavila granice.
U današnjem članku, postavljamo pitanje: Zašto žene često ćute zarad mira u domu, pa i po cenu vlastite sreće? Možda je vreme da svi naučimo kako postaviti granice i boriti se za ono što je ispravno, bez straha od osude ili gubitka ljubavi i poštovanja.
