Svi mislili da je obična služavka u Beogradu, usledio obrt koji je zaprepastio Srbe: Kad je našao mrtvu mali sin, počeo da se odmotava klupko šok istine

Priča o Elzi Pugačev, ruskoj izbeglici koja je život završila tragično u Beogradu, nosi u sebi svu težinu istorije i ljudske patnje. Nekadašnja supruga uglednog pukovnika carske vojske, Elza je u Srbiju došla u potrazi za mirnijim životom, bežeći od revolucije koja joj je uzela dom, status i sigurnost.

• Kada je njen muž preminuo 1923. godine, svet joj se urušio. U tom trenutku, dotadašnja gospođa sa manirima visokog društva postala je žena koja se borila za goli opstanak. Nije imala drugog izbora nego da se lati posla po beogradskim domaćinstvima, pokušavajući da prehrani sebe i svog sina Nikolu, tada učenika četvrtog razreda rusko-srpske gimnazije.

Službu je našla kod porodice Protić, uglednih i čestitih ljudi koji su je brzo prihvatili kao deo svog doma. Nije bila samo obična sluškinja; postala je osoba od poverenja, tiha i marljiva žena koja je sticala poštovanje gde god bi se pojavila. U njihovoj kući našla je privremeni mir, ali život je za nju imao još jedno surovo iskušenje.

• Tu se pojavio Milisav Ćertić, trgovački pomoćnik i sin siromašne pralje koja je povremeno radila kod Protićevih. Mladić nemirnog duha i teške naravi, pomagao je oko sitnih poslova, cepao drva, unosio ugalj, ali se brzo pokazao kao neodgovoran i razuzdan. Stari Protić ga je trpeo iz sažaljenja prema njegovoj majci, ali u srcu Elze se javio nemir — slutila je da iza njegovog pogleda vreba opasnost.

Na Tucindan, u decembru 1936. godine, Milisav se pojavio pred Elzom tražeći novac. Bio je besan, tvrdio je da mu duguju platu, da ga je gazda zakinuo, a zapravo mu je trebalo za piće i kocku. Elza mu je donela deset dinara, misleći da će se time sve smiriti, ali on je optužio da ga je namerno prevarila za pedeset dinara. Reči su brzo prerasle u udarce. Pretukao ju je toliko da joj je morala biti ukazana lekarska pomoć. Kada je Protić saznao šta se dogodilo, izbacio ga je iz kuće, isplativši mu dug i zabranivši mu da se ikada vrati. Ali Elza je i dalje bila uznemirena. Nije to bila obična svađa; u njenim očima se uselio strah koji više nije mogao da sakrije.

• Strah je bio opravdan. Samo nekoliko nedelja kasnije, u januaru 1937. godine, tragedija se dogodila. Tog kobnog dana, mali Nikola, njen sin, vratio se kući iz škole i zatekao prizor koji mu je zauvek promenio život. Našao je telo svoje majke u dvorištu, beživotno i hladno. Bio je to trenutak koji je zaledio srce svakog Beograđanina. Policija je brzo reagovala, i ubrzo je bilo jasno da je ubica upravo Milisav Ćertić.

Kada su ga pronašli u stanu njegovog očuha, izgledao je spokojno, gotovo nezainteresovano. Pre nego što su mu policajci išta rekli, sam je izgovorio rečenicu koja ih je šokirala: „Što mene dirate? Nisam je ja ubio!“ Ta hladnoća bila je dovoljan dokaz. Ubrzo je priznao sve — bez kajanja, bez emocije, kao da govori o nekom filmu. Ispostavilo se da je danima pratio Elzu, čekajući trenutak da joj se „osveti“. Govorio je da je „zakinut“, da mu „duguje“, i da će se obračunati.

• Tog jutra poneo je sekiru i čekao je u dvorištu. Kada je Elza prošla s lavorom u rukama, napao ju je s leđa i udario po glavi. Žena nije stigla ni da vrisne. Nakon toga je njeno telo odvukao dublje u dvorište i — neverovatno — mirno seo u kuhinju i započeo razgovor s ukućanima. Kada su ga pitali gde je Elza, hladno je odgovorio da je otišla do bakalnice i da će se uskoro vratiti. Taj mir, ta sabranost posle zločina, ostavili su sve u neverici.

• Prema pisanju lista Politika iz tog vremena, istraga je pokazala da su motivi ubistva bili plitki i nerazumni, ali je u pozadini stajala i duboka frustracija siromaštva i poniženja koje je Ćertić osećao. Kako je navelo i izdanje Večernjih novosti, Milisav je pokušavao da opravda zločin tvrdeći da ga je Elza nazivala mangupom i lopovom, i da je „samo želeo da uzme ono što mu pripada“. Takva opravdanja, međutim, nisu mogla sakriti istinu o njegovoj brutalnosti i mržnji.

Na suđenju, njegova majka, Stanija Vojvodić, pokušala je da ga prikaže kao žrtvu. Tvrdila je da je Elza bila oštra žena, da je volela cigarete i poneku čašicu, pa da je zbog toga često dolazilo do rasprava. Ipak, svi dokazi su govorili suprotno — Elza je bila marljiva i ponizna, žena koja je u tuđoj zemlji pokušavala da održi dostojanstvo. Državni tužilac je izneo sumnju da je ubistvo možda bilo i planirano iz koristoljublja, da je Milisav želeo da opljačka kuću Protićevih nakon što se reši Elze.

• Na kraju, sud ga je osudio na devet godina robije i novčanu kaznu od 30.000 dinara, koju je morao da plati Nikoli, sinu svoje žrtve. Bio je to slab utešni gest za dečaka koji je izgubio sve — majku, sigurnost i smisao.

O ovom slučaju, koji je potresao Beograd 1937. godine, pisali su gotovo svi domaći mediji tog vremena, a Glas javnosti je kasnije objavio reportažu o Elzinoj sudbini kao simbolu ruskih izbeglica koje su posle Oktobarske revolucije pronašle utočište u Srbiji, ali su često završavale na margini društva.

• Elzina priča nije samo priča o jednom zločinu. To je priča o ženi koja je izgubila sve, ali nije izgubila dostojanstvo do samog kraja. Kao mnoge druge ruske izbeglice, i ona je u Srbiju donela sećanje na bolju prošlost i nadu u novi početak. No, život u tuđini nije praštao, naročito ženama bez zaštite i novca. Njena sudbina svedoči o surovosti vremena, o društvu koje je, iako gostoljubivo, često zatvaralo oči pred patnjom onih koji su došli sa istoka.

Domaći istoričar Milorad Janić u izjavi za RTS u jednom dokumentarnom serijalu o ruskim emigrantima kaže da su mnogi od njih živeli upravo na ivici egzistencije, bez stalnog posla, u podrumima i potkrovljima Beograda. „Ti ljudi su nekada bili aristokratija, a ovde su postali radnici, čistači, služavke. Njihova borba za opstanak često je bila tiha i neprimetna, ali duboko tragična“, rekao je on. Elza je bila jedno od tih lica — mirna, stidljiva i nenametljiva, sve dok je sudbina nije svirepo zbrisala s beogradske kaldrme.

• Danas, gotovo vek kasnije, njena priča odzvanja kao podsećanje na to koliko je tanka linija između dostojanstva i poniženja, između života i smrti. U vremenu kada su novine poput Kurira i Blica ponovo otkrile stare zločine iz arhiva, slučaj Elze Pugačev ponovo je isplivao na površinu javnosti. Čitaoci su, čitajući o njenoj sudbini, ostali zaprepašćeni koliko je malo potrebno da se tragedija dogodi, i koliko su krhke ljudske sudbine kada se spoje siromaštvo, očaj i nepravda.

Elza Pugačev danas nije samo ime iz crne hronike — ona je simbol epohe, žrtva istorijskih lomova i ogledalo jednog vremena kada su Beogradom hodali i carevi i prosjaci, a granica između njih bila tek nekoliko izgubljenih dinara.