Kada je vest o smrti Đurđice Barlović stigla do javnosti, šok koji je zahvatio estradu teško je opisati. „Kurir“ je tada preneo da je prelepa i omiljena pevačica Novih fosila zauvek otišla u samo 42. godini života, ostavljajući iza sebe dve zbunjene dečje duše i supruga koji se u trenu suočio s nenadoknadivim gubitkom.
- Tog avgustovskog dana 1992. godine, kada je letovanje na Pagu trebalo da bude još jedan porodični beg od svakodnevnog ritma, desio se događaj koji će zauvek promeniti živote njenih najbližih. Godinama kasnije, sinovi su pričali da im je tada prekinuto bezbrižno detinjstvo i da su tek kasnije shvatili razmere tragedije koja im se dogodila. Naizgled zdrava i snažna žena, poznata po nežnom osmehu i energiji koja je plenila na sceni, iznenada se suočila sa akutnim srčanim udarom od kog nije bilo spasa.
Oni koji su je poznavali i danas se prisećaju njenog blagoga karaktera, topline kojom je osvajala ljude i talenta koji ju je doveo do mesta jedne od najprepoznatljivijih vokala jugoslovenske pop scene.
- Rajko Dujmić, jedan od osnivača Novih fosila, govorivši o tom danu rekao je da ga je vest potpuno slomila, jer je Đurđica, kako je rekao, „uvek delovala kao neko stabilnog i dobrog zdravlja“. Njena smrt nije pogodila samo kolege i publiku, već pre svega njenu decu — Hrvoja i Bornu, koji su o majci uvek pričali s mešavinom ponosa i tuge, pokušavajući da sačuvaju najlepše uspomene na ženu koja im je bila centar sveta.
Hrvoje Barlović, danas uspešan stomatolog, ima samo nekoliko jasnih slika iz detinjstva sa majkom, ali one koje pamti ostale su mu urezane duboko. Govorio je kako je njihova porodica bila neraskidivo vezana za more. To nije bilo slučajno — Đurđica je rođena u Splitu i gotovo ceo život bila je povezana sa morskim krajolikom, mirisom soli i vetrom. Još kao devojčica pokazivala je izuzetan muzički talenat, pa je nastupala na takmičenju „Djeca pjevaju“, tada veoma prestižnom u splitskom kraju. Jednako lako kao što je pevala, naučila je da svira gitaru, i to potpuno sama, vođena samo strašću prema muzici i željom da svoje emocije pretoči u melodiju.
- Ipak, iako je gitara bila deo njenog profesionalnog puta, sin kaže da se kod kuće gotovo nikada nije čulo da svira. Zanimljivo je da je u domu držala prekrasnu akustičnu gitaru, ali je više koristila kao alat za pripremu pre nastupe nego za uživanje. Kasnije, kada se okrenula solo karijeri, ta gitara je zamenjena tehnološkim novitetom – telefaksom, simbolom vremena koje je neumoljivo jurilo napred. Hrvoje je u jednom razgovoru za „Blic“ ispričao da danas žali što ta gitara nije ostala u porodici, jer bi mu predstavljala dragocen predmet uspomena.
Đurđičin profesionalni put bio je ispunjen radom, putovanjima i neprestanim pritiskom koje donosi muzička industrija. Upravo taj tempo, kombinovan sa porodičnim obavezama i željom da bude majka prisutna u životima svoje dece, doveo je do toga da se povuče iz Novih fosila. To nije bila laka odluka, jer je bend tada bio na vrhuncu slavе. Ali porodična harmonija i želja da provodi više vremena s decom bili su preči od estradnog glamura. Nakon napuštanja benda snimila je četiri solo albuma, ali je sve više razmišljala o promeni životnog pravca. Pre kraja osamdesetih već je imala potpisan ugovor sa kozmetičkom kompanijom, planirajući da se posveti poslovnoj strani industrije. Ipak, izbijanje rata u regionu sve je prekinulo.
- Usred tih planova, došla je 1992. godina i letovanje na Pagu, koje je trebalo da bude vreme odmora i radosti. Tog dana, nakon vožnje gliserom i skijanja na vodi, Đurđica se požalila na bol u grudima. Suprug Ivan odmah je prepoznao ozbiljnost simptoma. Hitno su je prevezli do ambulante, a potom u zadarsku bolnicu, ali uprkos svim naporima lekara, njeno srce nije izdržalo. Kada se Ivan vratio u luku da deci saopšti šta se dogodilo, Hrvoje je, iako je imao samo 11 godina, osetio teret realnosti koji će ga pratiti celog života. Taj trenutak, kako danas kaže, od njega je preko noći stvorio odraslog čoveka.
- Dok su pokušavali da slože delove njenog života nakon što je otišla, sinovi su najviše saznali od porodičnih razgovora i majčinih kolega. Posebno su voleli da slušaju priče njenog brata iz Splita, koji im je često govorio o njenom odrastanju, o tome kako je kao devojčica jurila ulicama blizu mora, kako je verovala da će muzika odrediti njen put, i kako je, uprkos slavi, ostala skromna i nenametljiva. „Blic“ je takođe isticao da je Đurđica bila poznata po jedinstvenoj sposobnosti da peva i najviše i najniže vokalne linije, što ju je činilo jednim od najprepoznatljivijih glasova Novih fosila.
Strast prema muzici prenela je i na svoje sinove. U njihovom domu pesma je bila stalno prisutna, a roditelji su cenili domaće bendove kao što su Parni valjak i Prljavo kazalište, ali i svetske zvezde poput Fredija Merkjurija, kome se Đurđica posebno divila. Upravo ta raznolikost muzičkih uticaja učinila je da Hrvoje i danas ne može zamisliti dan bez muzike. Ipak, koliko god je muzika bila životna nit, jednako je bila i izvor zamora, jer je estradni tempo nosio sa sobom obaveze koje su je usporavale i opterećivale.
- Nakon njene smrti, brigu o dečacima preuzele su bake — Magdalena i Emica. U kući se osećala praznina, ali istovremeno i toplina koju su žene hrabro pokušavale da održe. Suprug Ivan preminuo je 2009. godine, ostavljajući sinove da se oslanjaju jedan na drugoga. Hrvoje je postao stomatološki hirurg i protetičar, a Borna je otvorio privatni laboratoriju. Zajedno rade i danas, ponosni što su izrasli u ljude za koje veruju da bi njihovi roditelji bili ponosni.
Na kraju priče koja traje tri decenije, ostaje utisak da Đurđica Barlović nije bila samo glas jedne epohe, već simbol jedne porodice, jednog iskustva i jednog vremena koje se više ne može vratiti. Kako navodi „24sata.hr“, njeni sinovi i danas neguju uspomene na majku, a u svakom susretu s morem, brodovima ili muzikom pronalaze delić nje — onaj koji nikada neće nestati
