U ovom članku donosimo emotivnu priču o majci koja je tokom komemorativne ceremonije za njene blizance, čula riječi koje su zaledile cijelu crkvu. U nastavku saznajte šta se dogodilo i koja izgovorena rečenica je promijenila sve…
June je stajala pored mene, držeći moju ruku čvrsto, ali ne čudno, kao da se i ona pokušavala nositi sa bolešću koju još nije mogla potpuno razumeti. Njene oči su gledale mene, ali i nešto dublje, nešto što nije bilo vidljivo u ovoj crkvi, u ovom trenutku, ali se osećalo u njenoj mirnoći. Zamišljena je, kao da je shvatila da mi, odrasli, imamo svoje borbe koje ne možemo podeliti sa decom, ali ona je ipak bila tu, sa mnom, u tom tišinom mestu koje se činilo bez kraja.
- Iako nisam mogla da odgovorim na njene oči, ipak sam osetila zahvalnost što je bila tu. I nije to bila obična zahvalnost, već nešto veće — sa njom sam osećala da nisam sasvim sama. Iako nije mogla da razjasni svoja osećanja, njeno prisustvo je bilo kao tiha uteha, kao podsećanje da nije kraj, da u ovom svetu postoji nešto što i dalje ima smisla. Tada sam shvatila koliko su mali trenuci sa njom dragoceni. Koliko ona ima snage, iako nije još ni prošla kroz sve ono što su odrasli nosili sa sobom.
Dok su svi u crkvi pokušavali da ostanu tihi i dostojanstveni, moje misli su bile podivljale. Reči koje su se čule, koje su ljudi govorili iz ljubavi, bile su kao slaba svetlost koja nije uspela da osvetli tamu u mom srcu. Čuo se šapat, tiho uzdahivanje, ponekad neko nejasno pitanje koje je bilo u vazduhu, ali ništa od toga nije imalo snagu da pomeri teški kamen koji je ležao u mom stomaku. Bilo je to kao pozadinska buka, koja se mesila sa mojim mislima, ali je sve ostalo u tom prostoru, u tom trenutku, za mene, bilo zbunjujuće, čak i suvišno.
- Aaron je sedeo pored mene, još uvek u tom svom grču, u tišini koju su svi pomislili da je potrebno držati, kao da je to jedini način da se dostojanstveno oprostimo. Ali, ja sam to znala — tišina nije nikada lečila. Dvostruko je bolela, jer nije postojala reč koja bi mogla da zameni to što smo izgubili. Niko od nas nije znao šta da kaže, kako da osetimo, kako da nastavimo.
Ponekad mislim da je gubitak onih koje volimo kao da su nas odjednom ostavili u svetu, ali nas nisu stvarno napustili. Ostaju u našim umovima, onim mirnim, gotovo ljupkim, ali istovremeno i oštrim sećanjima. Da li je to zaista spas? Da li nas to tera da idemo dalje, ili nas samo usmerava ka još dubljoj tami?
Nekoliko trenutaka kasnije, svekrva Margaret se nagnula prema ženi pored nje, kao da želi da ponovo izgovori nešto što je još uvek lebdeo u vazduhu. Ali to što je rekla, ove reči koje su bile tako hladne, pogrešne, nisam mogla da progutam. Nikada nije bilo dovoljno tiho da bi me to prošlo bez da ostavi trag. “Bog je uzeo ovu decu jer je znao kakvu majku imaju”, čula sam ponovo. I ponovo sam ostala bez reči. Nisam mogla da odgovorim. Nisam bila spremna da izgovorim ono što mi je srce govorilo.
- Ali onda, dok sam držala June za ruku, osetila sam neki tihi šapat. Nije to bio zvuk, nije to bilo rečima opisivo. Ali bilo je to kao da su mi dečije ruke govorile sve što sam trebala čuti. “Nikada nemoj da veruješ u reči koje te povređuju.” Zamišljena, razmišljala sam o tome i pomislila da sve ono što me okružuje ne mora biti odraz onoga što ja želim da budem.
Margaret je nastavila šaptati svoje komentare, ali nisu više imale snagu. Da, one su ostale u toj crkvi, u tom trenutku, ali je deo mene sada znao da je prava snaga u tome što ostajemo, što se borimo da budemo ono što smo, bez obzira na sve što smo izgubili. Čak i ako nikada ne prestanemo da tugujemo, to nas ne mora definisati.
- Iako nisu postojale reči koje bi mogle da nas uteše, u tom momentu, sa June pored mene, shvatila sam da je ljubav ta koja ima snagu da izleči, da nas ponovo podigne, da nas podseća da život, ma koliko bio težak, nije završen.
Taj trenutak nije bio kraj, to je bio početak, početak nečega što nisam mogla da vidim, ali sam znala da postoji — snaga koja nije stala, koja nije završila sa njihovim odlaskom. Bilo je to nešto što je počelo u mom srcu, nešto što sam morala da pronađem i da nastavim dalje, za sebe, za svoju decu, za ljubav koju nosim, za sve ono što život zaista znači.
