Pevačica Suzana Jovanović prvi put nakon smrti svog supruga Saše Popovića otvorila je dušu i ispričala najintimnije trenutke tuge, bola, ali i neobjašnjivih susreta koje doživljava otkako je ostala bez voljene osobe. U ekskluzivnoj ispovesti za “Scandal”, Suzana je priznala da joj je život izgubio smisao, ali da joj snovi i nevidljiva prisutnost pokojnog muža daju snagu da izdrži svaki novi dan.
– Sanjam ga često, ali ne onakvog kakav je bio na kraju… Sanjam onog mog Sašu iz naših mladih dana. S onom njegovom kosicom, onim velikim naočarima i večitim osmehom na licu. U tim snovima je uvek pun života, energije… Kao da hoće da mi poruči da je još tu, da me čuva, ispričala je Suzana kroz suze, jedva pronalazeći reči.
Iako govori mirno, svaka njena rečenica nosi težinu ogromne tuge koju nosi od dana kada je ostala bez ljubavi svog života. No, ono što je posebno potresno jeste nadrealno iskustvo koje joj se, kako tvrdi, dogodilo više puta.
– Sedim tako sama, gledam neku tursku seriju na “Pinku”, one što mi prijaju, što me malo odvuku od stvarnosti… I samo odjednom čujem: ‘Suleee’. To je bio njegov glas. Znam ga. Niko me drugi ne zove tako. Aleksandra ne, ni Danijel, ni Tijana… Bila sam potpuno sama. A to je bio on. Sale. Jasno, glasno, kao da je stajao iza mene.
Suzana priznaje da je u tom trenutku pomislila da gubi razum, ali je zvuk bio previše stvaran da bi bio plod mašte.
– Otišla sam gore da proverim… sve je bilo tiho, ali ja sam znala. To je bio moj Sale. Nije prvi put da mi se to desi. Neki kažu da je to samo tuga, da mozak igra igre… ali ja verujem da je to on. Zna da sam slomljena. Zove me jer zna da mi fali.
Na kraju razgovora, Suzana je podelila i detalj koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim – komad odeće koji je zadržala i koji je postao njen način da sačuva deo njega.
– Ima taj jedan džemper iz Pariza, poslednji koji je nosio… Još uvek miriše na njega. Stoji na njegovom jastuku, na našem krevetu. Taj džemper sada spava sa mnom. Ja se budim uz njega. Zagrlim ga noću, kao da je on tu. Da li je to uteha, da li je stvarno prisutan, ne znam… ali ja ga čujem. I zvao me je. ‘Sule’, baš tako. I to mi je dovoljno da preživim još jedan dan bez njega.
