U ovom članku donosimo potresnu priču o dječaku kojeg su u školi smatrali lijenim i neodgovornim. U nastavku saznajte šta je učiteljica zatekla u njegovoj kući i zašto je taj prizor zauvijek promijenio njeno mišljenje o njemu…
Vesna je bila učiteljica koja je imala stroga pravila u učionici. Kod nje su vladali red i disciplina, i znalo se da će učenici biti ozbiljni, sa urednim izgledom i zaduženim domaćim zadacima. Volela je svoju decu, ali nije tolerisala nemar. Među njenim učenicima bio je Pavle, dečak koji je uvek nosio pomalo prljavu duksericu, imao razbarušenu kosu i tamne podočnjake koji nisu odgovarali detetu od njegovih godina. Pavle je bio problem u njenoj učionici, ali ne zbog toga što je bio nemaran, već zato što je spavao. Čim bi čas počeo, Pavle bi se srušio na klupu i zaspeo. Deca su ga zadirkivala, smejući se: „Evo ga Spavle, opet hrče!”
- Vesna je pokušavala sve da bi ga probudila iz njegovog stanja. Grdila ga je, davala mu opomene, slala ga kod pedagoga. „Zašto spavaš, Pavle?” pitala bi ga strogo. „Umoran sam, učiteljice,” odgovarao je on tiho, gledajući u pod. „Umoran? Od čega? Od video igrica? Od televizora? Sram te bilo!” vikala bi ona. „Tvoji roditelji se ne javljaju na telefon, ali ja ću da stanem na kraj ovome!”
I onda je došao dan velikog polugodišnjeg testa. U učionici je vladala tišina, svi su pažljivo rešavali testove, samo je škripala olovka po papiru. Vesna je šetala između klupa, kontrolisala je učenike, i kada je došla do Pavla, stala je. On je ponovo spavao. Obraz mu je bio naslonjen na prazan test, a olovka mu je ispadala iz ruke. Vesna je bila besna. Zgrabila je njegov test i zgužvala ga. „Napolje!” viknula je na njega, a Pavle se trgnuo i skoro pao sa stolice. „Kupi svoje stvari i idi kući! Ne želim da te vidim više! Danas idem do tvojih roditelja da vidim kakva je to kuća gde dete može da spava u školi!”
- Pavle je uzeo ranac, suze su mu bile na ivici očiju, ali nije rekao ništa. Polako je izašao, spuštene glave. Nakon škole, Vesna je uzela adresu iz dnevnika: „Ulica Breza bb.” To je bila siromašna četvrt na kraju grada, gde asfalt prelazi u blato. Sela je u svoj auto, besna i spremna da ode do Pavlovih roditelja i održi im lekciju. Stigla je pred malu, nedovršenu kuću od cigle, sa krovom koji je prokišnjavao. U dvorištu nije bilo igračaka, samo naslagana drva i stari bicikl.
Vesna je izašla iz kola, gazeći po blatu u svojim štiklama, odlučna da zalupa na vrata i napravi scenu. Međutim, dok je prolazila pored prozora koji je bio na visini njenih očiju, zastala je. Zavesa je bila pomerena. Pogledala je unutra i u tom trenutku, bes joj je nestao. Noge su joj otkazale, ruka joj je klonula, a torba je skliznula u blato. Stajala je kao ukopana, gledajući ono što se dešavalo u toj maloj sobi.
Kroz prljavo staklo, Vesna je videla unutrašnjost male, skromne sobe. U krevetu je ležala žena, bleda i nepokretna, očigledno teško bolesna. Pored nje je stajao neki medicinski aparat koji je zujao. A pored kreveta, Pavle je pažljivo menjao pelenu svojoj majci. Njegove ruke su bile nežne, kao da je odrasla osoba. Zatim joj je obrisao lice vlažnom krpom, poljubio je u čelo i prinosio joj čašu vode sa slamčicom. Na maloj ringli se kuvala supa, dok je Pavle, jednom rukom mešao supu, a drugom držao majku za ruku.
- Vesna je osetila kako joj srce puca na komade. Bes se pretvorio u stid, toliko težak da nije mogla da diše. Pokucala je tiho na vrata. Pavle je otvorio. Kada je video učiteljicu, prebledeo je. Njegove ruke su se tresle. „Učiteljice… molim vas…” šapnuo je, gledajući u pod. „Nemojte reći mami da sam spavao u školi. Ona misli da sam dobar đak. Sekiraće se. Obećavam, neću više nikad zaspati…”
Vesna je pala na kolena pred njim. Nije je bilo briga za blato. Čvrsto ga je zagrlila, a suze su joj kvasile njegovu duksericu. „Pavle… sine…” jecala je Vesna. „Zašto mi nisi rekao?” „Nisam hteo da me deca zadirkuju,” rekao je Pavle tiho. „Tata je umro prošle godine. Mama je ostala nepokretna. Nemamo para za negovateljicu. Ja je okrećem na svaka dva sata noću da ne dobije rane. Kuvam pre škole. Čistim posle škole. Umoran sam, učiteljice. Izvinite što sam lenj.” Vesna ga je pogledala u oči. „Ti nisi lenj, Pavle. Ti si heroj. Ti si veći čovek od svih nas zajedno.”
- Sutradan, Pavle je došao u školu, opet umoran. Na trećem času, njegova glava je klonula na stolu. Deca su ponovo počela da se smeju. „Evo ga Spavle!” Vesna je lupila dnevnikom o sto. Učionica je utihnula. „Tišina!” rekla je glasom koji nije trpeo protivrečenje. „Pavle ne spava zato što je lenj. On spava jer radi posao o kojem vi ne možete ni da sanjate.” Vesna je prišla Pavlu, skinula svoj sako i nežno ga pokrila. „Neka spava,” rekla je razredu. „A ko ga bude probudio, imaće posla sa mnom.”
Vesna je pokrenula akciju. Celo naselje se pokrenulo. Sakupili su novac za profesionalnu negovateljicu koja će dolaziti noću. Pavle je napokon mogao da spava. Godinama kasnije, Pavle je postao najbolji lekar u gradu. Ali nikada nije zaboravio dan kada ga je stroga učiteljica pokrila sakoom i naučila razred šta znači poštovanje. A Vesna? Vesna je tu sliku, na kojoj Pavle spava mirno u njenoj učionici, čuvala u svom srcu kao svoju najveću pedagošku pobedu.
