U današnjem članku govori se o izuzetnom iskustvu Vladimira Jefremova, ruskog naučnika i konstruktora, koji je tokom života prošao kroz ono što medicina naziva klinička smrt. Njegovo svedočenje nikoga ne ostavlja ravnodušnim jer donosi uvid u ono što je video i osetio u trenutku kada mu je srce stalo.
- Pre nego što je doživeo taj događaj, Jefremov nije pridavao značaj razgovorima o zagrobnom životu. Smatrao je da su to verovanja namenjena religioznima i da nemaju naučnu osnovu. Bio je posvećen svom radu, bavio se konstrukcijama i učestvovao u programima vezanim za satelite i svemirske rakete, dok je svoje zdravstvene probleme uporno ignorisao. Imao je srčane smetnje i bronhitis, ali ih je potiskivao. Sudbonosnog dana, tokom jakog napada kašlja, srce mu je zastalo i njegov svet se u trenutku preokrenuo.
Sam trenutak kada je osetio da gubi dah za njega je značio kraj. Bio je uveren da će poslednji vazduh napustiti njegova pluća i da će svest zauvek nestati. Međutim, umesto kraja, usledilo je potpuno drugačije iskustvo. Osetio je iznenadnu lakoću i našao se u stanju koje nije mogao objasniti zakonima fizike. Imao je osećaj da se kreće kroz neku vrstu cevastog prostora, vrlo sličnog onome što je ranije doživljavao u snovima kada je zamišljao letenje. U tim snovima je naučio kako da kontroliše pokrete i svest, pa je sada, u stanju između života i smrti, uspeo da zadrži prisebnost.
Tokom tog “leta” odlučio je da zaustavi kretanje kako bi osmotrio gde se nalazi. Strukture koje je uočio podsećale su na pejzaže, ali potpuno drugačije od zemaljskih – kao da su bile uvijene unutar cevi. U tom trenutku shvatio je da mu se svest menja. Mogao je da pronikne u suštinu svih pojava i odgovori su mu stizali bez ikakvog razmišljanja ili napora. Znanje koje je tada posedovao prevazilazilo je sve ono što je do tada naučio kao naučnik na Zemlji.
Priseteći se svog života, Vladimir je pomislio na konkretne, nerazrešene probleme. Sećao se čak i pokvarenog televizora i u trenutku je pred sobom video sve njegove komponente. Zatim je mislio na tehnički problem koji je mučio njegov konstruktorski tim skoro dve godine, a rešenje mu se iznenada pojavilo u mislima. To iskustvo mu je jasno pokazalo da u tom stanju svest funkcioniše na višem nivou i da je moguće sagledati i rešavati kompleksne probleme bez fizičkog napora.
- Iako je isprva mislio da je sam u tom nepoznatom prostoru, ubrzo je osetio prisustvo koje ga nije plašilo. To prisustvo opisao je kao neku vrstu informacione strukture, inteligencije koja je sa njim komunicirala. Osećao je kao da je deo dijaloga između dva entiteta – jednog koji vodi i drugog koji sledi. Kasnije je shvatio da je taj Vođi Subjekat imao neograničene sposobnosti: bio je sveznajući, svemoguć i svuda prisutan. Upravo ta inteligencija davala mu je odgovore na sva pitanja koja je postavljao.
- Kada se vratio u svoje telo, iskustvo nije izbledele. Naprotiv, uspeo je da u praksi primeni rešenja do kojih je došao “s one strane”. Njegova naučna zapažanja dovela su ga do zaključka da život na Zemlji ne može nastati iz nežive materije, jer je živa materija fundamentalno složenija i nosi karakteristike koje ukazuju na postojanje duhovnog sveta.
Jefremov je tvrdio da su i naš svet i onaj u kojem se našao zasnovani na informacijama. Svaki objekat poseduje svoje informacione osobine, a oba sveta su u neprekidnoj interakciji, čineći globalni informacijski sistem. Tu je pronašao i paralelu sa religijskim tekstovima, naročito sa biblijskom rečenicom „U početku beše Reč“. Za njega, ta „Reč“ označava zajedničku informacionu osnovu postojanja.
Zaključio je da i u zagrobnom životu postoji postojanje, ali drugačije od našeg. Dok su u zemaljskom svetu zakoni prirode stalni i predvidivi, tamo su promenljivi i zavise od svesti i misli pojedinca. Svaka formacija se oblikuje kroz informacije, a čovek svojim mislima može da utiče na stvarnost oko sebe. Zato ljudi u tom svetu vide upravo ono što žele da vide ili ono što im je najbliže njihovim unutrašnjim težnjama.
Njegovo svedočenje ostavlja snažan utisak jer spaja naučna zapažanja i duhovno iskustvo. Iako je godinama ćutao iz straha da ne ugrozi svoj profesionalni ugled, odlučio je da podeli svoju priču jer je smatrao da je ona dokaz da se život ne završava fizičkom smrću. Time je dao doprinos diskusijama o svesti, postojanju i odnosu materijalnog i nematerijalnog sveta.
