3 godine pred smrt, Jovanka Broz je sve ispričala u potaji: Samo njemu je odala tajne, a on objavio šok snimak

Nakon decenija ćutanja i izolacije, svetlo dana ugledao je dragoceni svedočanstvo prve dame bivše Jugoslavije, zabeleženo u jednoiposatnom razgovoru koji je 2010. godine vodio novinar Dragan Bisenić. Ovaj materijal, koji je nedavno objavio Arhiv Srba u Hrvatskoj u saradnji sa produkcijom VIDA, predstavlja tek delić šireg narativa od osam sati snimaka nastalih u vili Bor, gde je Jovanka provela svoje poslednje godine.

• Kroz njeno svedočenje, Jovanka Broz pruža uvid u intimne, ali i duboko političke slojeve života pored Josipa Broza Tita, otkrivajući nepoznate detalje o nestalim dragocenostima, partijskim spletkama i Titovim poslednjim danima. Prema izveštaju koji donosi portal Blic, ovaj videozapis, predstavljen u okviru izložbe „Glas Jovanke Broz“, nudi dosad neviđenu perspektivu na istoriju koja se decenijama krojila iza zatvorenih vrata rezidencija na Dedinju.

Jedna od najintrigantnijih tema razgovora odnosila se na sudbinu zlata i dragocenosti iz Belog dvora. Na direktna pitanja o zlatnim polugama, hiljadama zlatnika i velikim sumama deviza, Jovanka je tvrdila da o specifičnim količinama ne zna mnogo, ali se prisetila trenutka kada je istoričar Vladimir Dedijer Titu doneo polovinu honorara za njegovu biografiju.

• Te devize su, prema njenim rečima, čuvali u torbi sa šifrom kao sigurnost za teška vremena, ali je sve to nestalo u trenucima njene prisilne izolacije. Otimačina i upadi u privatne prostorije bili su, kako ona tvrdi, deo šireg plana Titovih najbližih saradnika koji su noću bespravno ulazili u vili. Jovanka je opisala trenutke kada se suočavala sa generalima i oficirima, pitajući ih s kojim pravom vrše premetačinu, dok su joj oni pretili i na kraju je isterali iz doma bez prava glasa.

Političke intrige unutar partijskog vrha zauzele su značajan deo svedočenja, a Jovanka nije štedela svoje tadašnje protivnike, prvenstveno Staneta Dolanca. Optužbe da je posedovala vile u Švajcarskoj odlučno je demantovala, objašnjavajući da je reč o pogrešno protumačenim pismima marokanskog kralja Hasana koji joj je nudio imanje u Marakešu.

Portal Kurir prenosi njene tvrdnje da je Dolanc radio na njenoj eliminaciji jer je znala previše o njegovoj prošlosti, s obzirom na to da joj je Tito davao poverljive materijale na arhiviranje. Politička izolacija kroz koju je prošla bila je, po njenom mišljenju, rezultat straha državnog vrha od njenog uticaja i znanja o unutrašnjim sukobima, zbog čega je čak 55 sednica Centralnog komiteta bilo posvećeno isključivo njoj kao “pretnji”.

• Posebno emotivan deo razgovora odnosio se na Titovo zdravlje i način na koji je lečen. Jovanka je iznela ozbiljne sumnje u stručnost i namere lekarskog tima, tvrdeći da Tito zapravo nije imao problema sa nogom, već da su određene osobe “prljavo odigrale” u procesu njegovog lečenja. Sebe je istakla kao osobu koja je najzaslužnija za to što je Tito na kraju sahranjen u „Kući cveća“ u Beogradu, uprkos različitim pritiscima i idejama koje su tada kolale u rukovodstvu. Sahrana u Beogradu bila je, prema njenim rečima, ispunjenje želje i logičan sled događaja za čoveka koji je decenijama vodio državu iz tog grada, a ona se do kraja borila da se ta odluka ispoštuje.

Komentarišući ostale saradnike, Jovanka je istakla da je Tito izuzetno cenio Veljka Vlahovića, dok je za Vladimira Bakarića govorio da se stalno povlači u ključnim trenucima. Oštro je kritikovala Petra Stambolića i Nikolu Ljubičića, smatrajući da nisu bili dorasli svojim funkcijama, dok je za Milovana Đilasa imala reči hvale u smislu organizacione sposobnosti koja je spajala tim. Prema pisanju portala Srbija Danas, Jovanka je verovala da je upravo odlazak Đilasa označio početak rasipanja Titovog tima koji je dotad besprekorno funkcionisao. Rasipanje rukovodstva i unutrašnji sukobi koji su usledili, po njenom viđenju, bili su uvertira u kasniju destabilizaciju zemlje koju je Tito godinama gradio.

Ovaj razgovor, osim što baca novo svetlo na istorijske događaje, otkriva i Jovankinu ličnu borbu sa sistemom koji ju je proglasio nepoželjnom. Prisetila se i egzotičnih detalja, poput susreta sa afričkim diktatorom Bokasom koji joj je poklonio šaku brilijanata, ali i straha koji je vladao u vrhu partije zbog prisluškivanja koje je uzelo maha u slučaju Ranković. Do samog kraja, Jovanka Broz je ostala pri stavu da je bila žrtva političkih igara moći, a njeni zapisi i sećanja ostaju kao trajni podsetnik na jednu eru koja je završila u tišini vile Bor. Njena priča je svedočanstvo o usponu i padu ne samo jedne porodice, već i cele jedne države viđene očima žene koja je bila u samom centru moći.