“Već 40 godina proučavam ljude koji su imali kliničku smrt: Ovo su 2 najvažnije stvari koje treba da zna svaki čovek pre nego što umre”

Sveobuhvatna ljudska istorija prepuna je svedočanstava o trenucima u kojima se pojedinci nalaze na samoj granici između života i večnog mraka, a priče koje donose sa tog putovanja vekovima su intrigirale kako laike, tako i stručnu javnost. Kada je krajem sedamdesetih godina prošlog veka jedna mlada i ambiciozna istraživačica prvi put uzela u ruke planetarno popularno delo Rejmonda Mudija pod nazivom Život posle života, njena percepcija sveta i ljudskog uma doživela je potpunu transformaciju. Ono što je za većinu njenih savremenika predstavljalo tek jeftinu senzaciju i kontroverznu temu sa samih margina ozbiljne nauke, za Dženis Holden ubrzo je postalo jedini pravi životni i profesionalni poziv.

• Četiri decenije nakon tog sudbonosnog susreta sa literaturom, ona je izgradila karijeru ugledne profesorke, autorke brojnih međunarodno priznatih stručnih radova i predsednice najveće svetske organizacije koja se bavi fenomenom ljudske svesti u graničnim stanjima. Uprkos specifičnosti tematike kojom se bavi, ona nikada nije skrenula u vode misticizma niti postala verski propovednik, već je ostala dosledna rigoroznim naučnim metodama, ali sada kao naučnica koja više nema ni najmanju sumnju da ljudska psiha krije tajne koje prevazilaze trenutna materijalistička objašnjenja.

Sredinom osamdesetih godina, dok je radila kao mlada profesorka na Univerzitetu Severnog Teksasa, suočila se sa žestokim otporom akademske zajednice u trenutku kada je trebalo da odabere temu za svoju doktorsku disertaciju. Kolege i mentori su je otvoreno i oštro upozoravali da ne ulazi u mutne vode fenomena iskustava kliničke smrti, naglašavajući da bi takav izbor mogao trajno da uništi njenu profesionalnu reputaciju i zatvori joj vrata ozbiljnih institucija. Kako u svom uvodnom osvrtu na istorijat proučavanja ljudske svesti domaći portal Kurir prenosi, ignorisanje ovakvih dobronamernih saveta u akademskom svetu često se graničilo sa profesionalnim samoubistvom, ali je Holdenova vođena isključivo naučnom radoznalošću odlučila da sruši tabue.

• Njena motivacija nije ležala u privlačenju pažnje medija, već u dubokom unutrašnjem osećaju da se iza hiljada svedočanstava običnih ljudi krije univerzalna istina koja se tiče svakog živog bića na planeti i koju neko mora detaljno i sistematski da istraži. Danas, kao profesorka emeritus i glavna urednica eminentnog stručnog časopisa, ona iza sebe ima preko pedeset naučnih publikacija koje su nekada osporavanu temu transformisale u respektabilno polje moderne neuronauke i psihologije. U medicinskoj terminologiji, iskustvo bliske smrti precizno opisuje specifično stanje svesti koje pacijenti doživljavaju u momentima kada nastupi privremeni prestanak rada srca, duboka koma ili kada aparati zabeleže potpuno odsustvo moždane aktivnosti kroz ravan elektroencefalografski nalaz. Uprkos činjenici da je mozak u tim trenucima klinički mrtav, ogroman broj preživelih nakon buđenja opisuje neverovatno jasne, hronološki poređane i kognitivno bogate vizije.

Pacijenti najčešće svedoče o fenomenu napuštanja sopstvenog fizičkog tela i posmatranju reanimacije sa visine, prolasku kroz mračne tunele ka intenzivnoj, ali prijatnoj svetlosti, kao i o susretima sa davno preminulim članovima porodice uz prateći osećaj apsolutnog kosmičkog mira i bezbednosti. Skeptični krugovi unutar medicine su decenijama pokušavali da ove priče marginalizuju, tvrdeći da je reč o običnim neurohemijskim halucinacijama koje produkuje umirući mozak usled nedostatka kiseonika. Međutim, istraživanja profesorke Holden su iznela na videlo slučajeve koji se nikako ne mogu podvesti pod jednostavne biološke anomalije, ostavljajući zvaničnu nauku bez adekvatnog odgovora.

Najveću zabunu i pometnju u naučnim krugovima izazvali su slučajevi takozvanih veridičnih percepcija, odnosno situacija u kojima su pacijenti tokom trajanja kliničke smrti uspevali da registruju i zapamte objektivne optičke i akustičke detalje iz okoline koje je kasnije bilo moguće proveriti. Ljudi koji su ležali na operacionim stolovima sa zatvorenim očima i bez ikakvih moždanih refleksa, nakon uspešnog povratka u život do detalja su prepričavali privatne razgovore hirurga, opisivali specifične medicinske instrumente koji su greškom ispali na pod, pa čak i čitali serijske brojeve na aparatima koji su se nalazili iza njihovih glava. Nakon detaljnih provera sa medicinskim osobljem, ove informacije su se pokazale kao stoprocentno tačne, što direktno ruši konvencionalnu premisu da je svest isključivo nusproizvod funkcije mozga.

• Detaljno analizirajući ove fascinantne fenomene i prateći svetska istraživanja na polju medicine, poznati srpski portal Blic otkriva da postojanje svesnog opažanja u trenucima kada je korteks potpuno neaktivan predstavlja najtežu zagonetku za savremeni materijalistički pristup nauci, otvarajući legitimno pitanje o tome ko zapravo posmatra i beleži događaje ako naš biološki kompjuter u tim trenucima uopšte ne radi. Zanimljivo je da, iako su suštinske karakteristike ovih iskustava univerzalne, vizuelni detalji se često razlikuju i pokazuju duboku povezanost sa ličnom kulturom, vaspitanjem i uverenjima pojedinca. Dok jedni vide klasične tunele, drugi opisuju beskrajne proplanke, planinske masive ili spokojna mora, a vernici neretko svedoče o susretima sa religijskim figurama. Tokom analize osamnaest specifičnih slučajeva gde su pacijenti tvrdili da su videli Isusa, Holdenova je primetila da nijedan opis nije bio identičan, što ju je dovelo do zaključka da ljudski um koristi njemu poznate arhetipove kako bi pokušao da pretoči neshvatljivu i nepoznatu dimenziju stvarnosti u jezik simbola.

Pored ovih svetlih i miroljubivih vizija, njena istraživanja su osvetlila i onu mračniju stranu o kojoj se u javnosti retko govori, a koja pogađa između petnaest i dvadeset procenata pacijenata. Ova uznemirujuća iskustva se manifestuju kroz tri različita oblika: obrnuto iskustvo gde se svetlost doživljava kao pretnja, iskustvo zastrašujuće i apsolutne praznine, kao i paklene pejzaže ispunjene intenzivnim očajem, mada profesorka naglašava da čak i ova mračna stanja na kraju rezultiraju smirenjem, služeći kao neka vrsta duboke duhovne lekcije za lični rast pojedinca. Nakon povratka u svakodnevnu realnost, osobe koje su preživele kliničku smrt često razvijaju bizarne fizikalne i elektromagnetne nuspojave koje je Holdenova klasifikovala pod zvaničnim medicinskim terminom EME.

Mnogi od njih svedoče da u njihovom prisustvu elektronski uređaji počinju da otkazuju poslušnost, ručni satovi misteriozno staju, sijalice u prostorijama u kojima borave prebrzo pregorevaju, a ekrani pametnih telefona se neobjašnjivo zamrzavaju, naročito u trenucima kada te osobe prolaze kroz intenzivna emotivna stanja. Ipak, najveća kočnica u razumevanju ovog fenomena jeste dugogodišnji društveni i profesionalni zid ćutanja, jer mnogi obrazovani ljudi, poput lekara, profesora i inženjera, svesno biraju da kriju svoja iskustva iz opravdanog straha da će ih okolina proglasiti mentalno nestabilnima, čime rizikuju svoje karijere i ugled za koje su se borili čitavog života.

• Korenite transformacije koje ovi pojedinci doživljavaju nakon buđenja odvijaju se na svim nivoima njihovog bića, menjajući kompletno njihovu psihološku i duhovnu strukturu. Kod najvećeg broja pacijenata u potpunosti nestaje iskonski strah od fizičke smrti, materijalne vrednosti i trka za statusom gube svaki smisao, dok nivo empatije i saosećanja prema drugim živim bićima drastično raste.

Osvrćući se na duboke egzistencijalne poruke koje proizilaze iz ovih višedecenijih naučnih analiza, popularni regionalni medij Telegraf napominje da svedočanstva ljudi koji su dodirnuli večnost šalju univerzalnu poruku o važnosti ljubaznosti i načinu na koji se odnosimo prema drugima, podsećajući nas da na samom kraju našeg puta jedino merilo vrednosti ostaje količina ljubavi koju smo pružili svetu dok smo bili ovde. Dženis Holden, koja se i u svojoj osmoj deceniji života aktivno bavi istraživanjem, smatra da se moderna nauka nalazi tek na samom početku razumevanja ljudske svesti i da ono što danas nazivamo objektivnom stvarnošću predstavlja tek minijaturni, uski prorez u nečemu što je znatno veće, dublje i kompleksnije nego što naš materijalni svet u ovom trenutku može da pojmi.